Кад сам био клинац свашта ми је падало на памет. Као и већина вршњака нисам баш најбоље разумео како се тачно праве деца, како се возе кола (ваљда само седнеш и вртиш волан), како се зида кућа... а о плаћању рачуна сваког месеца да и не говоримо. Нисам, бре, знао ни да постоје неки рачуни! Али мали човек у свом малом мозгићу мисли да је довољно нешто пожелети, па да ти се и оствари. На жалост, у реалном животу то се дешава само у оним прослеђеним мејловима који се своде на савет: „Донт вори би хепи“, свет је леп на цветиће, ‘ ајде сви да се ухватимо за рукице и постанемо дистрибутери добрих вибрација, не беримо бригу о суморној рутини живота, љубав ће на крају победити, баш као у неком вицу са Французом, Енглезом и Србином или, не дај Боже, као у холивудском комерцијалном филму. На сву срећу, када си мали немаш појма о томе шта све вреба иза ћошка (мада смо се сви плашили баба-Роге и тако наслућивали), па и даље машташ о томе како да постанеш пилот, возач трамваја, инжењер или ча