Храстопис

Мало који народ је толико поносан на своје писмо као Срби на ћирилицу , а да то показују на управо супротан начин - користећи у већини латиницу. Почетак овог века је само хладнокрвно потврдио колико смо неспособни да учимо из својих претходних грешака и слепи да урадимо нешто добро у корист свога народа. Истовремено показујемо невероватну способност за стицање личне добробити и усвајање лоших утицаја са свих страна, без обзира на идеологију. Тај негативни образац понашања у завршници ће морати да покаже све недостатке и олупа нам се о главу, као да претходно већ није довољно умлаћена. Златна грозница и болећивост ка деци заслепљују поглед и стварају потомке незаинтересоване за унапређење породичног и општег добра, већ склоне само жељи да удовоље својим тренутним прохтевима. Колико год богатства да је згрнуо један вредни, промућурни или предузимљиви Србин - на поштен или непоштен начин - оно ће потрајати највише једној следећој генерацији, а у другој ће већ бити изгубљено без трага. Р

- Гокси, шта радиш, јеси у гужви? - Ево слажем неки каталог на рачунару, шта има? Уобичајени разговор другара увек има за правило да на питање одговарају другим питањем, мада је у њему садржан и одговор. - Јел можеш за десетак минута да сиђеш доле, само да нешто покупиш на брзака? - Па, могу... али што не свратиш горе до мене, ајд таман да попијемо по ракијицу? - Е, не бих да свраћам, кренуо сам на посао, па ако ти није проблем да изађеш на улицу. Може код оног контејнера, ту се нико не бије да уграби место, стижем ускоро. - Важи, таман да навучем патике и ето ме доле. Шта је сад, сунце ти калајисано, нисмо поштари у Пони експресу па да једни другима предајемо писма за доставу. Док мотам пертле (и даље као ђак првак), у глави ми механизам ради на празно, јер немам никакву смислену идеју којом бих могао да га нахраним, зато само чангрља. Иначе, Неша је сјајан и живописан тип од кога можеш очекивати широки спектар неочекиваних досетки и прича епских размера (увек забавног карактера), али

Мали сам био, негде пред полазак у основну школу, када је урађен нови магистрални пут до Требиња, а затим кренуло асфалтирање локалних џада и увођење струје по херцеговачким селима. Па опет, довољно велики да запамтим вечере под петролејком, дрмусање на доратовом хрбату по макадаму и захватање свеже воде кантом из чатрње . Како ствари стоје, путеви су дошли само да би људи брже напустили ове крајеве и оставили знојем натопљена имања да подивљају у зеленом забораву. Претпостављам да се на овај начин ливаде и окамењене горе враћају у загрљај мајке Створитељке и тако трипут одричу човека. И све у круг. Садашњи људски узурпатор није се показао нарочито паметним, мислећи да је довољно крунисати самог себе златом и палити огњем. Природа не познаје самољубље, гордост нити посед, а једина сврха постојања не може бити насилна промена света, коју човек зове напретком. Има ли среће у томе да се родитељ гости изобиљем, а своју децу осуђује на глад? Дошло је време  да се егоизам намеће као обр