За малобројне пријатеље који су били упућени у Зојину и моју нову летњу авантуру по имену „Пешке до Херцеговине“, вероватно ће бити разочарење када чују да смо акцију одложили до неке боље прилике. Толико смо се припремали и радовали да нам је ово пало као шамар будали, што би рекао мој пријатељ Гоги. План је био да седнемо на аутобус и одвеземо се до Тјентишта, изађемо на Чемерном (код чесме са најхладнијом водом на свету целом) и одатле кренемо пешке до нашег села Горње Врбно. Сваког дана по 20 км, после трећег дана предах у мотелу Видиковац код Билеће, а онда још један дан до села. Не звучи нешто напорно овако говорећи, шта је 80 пишљивих километара за двоје окаљених табанаша какви смо ми? Све би то било на цветиће да није битног проблема: други и трећи дан је углавном пустош и нема места где бисмо обновили залихе хране и воде. Проблем хране смо решили тако што смо спаковали кило наполитанки (не оптерећују ранац, а дају енергију), али вода је остала нерешива енигма. Гледајући дани