Храстопис

Драги моји пријатељи, још многе лепе и радосне године су пред нама, а ми их са нестрпљењем ишчекујемо журно пратећи у заборав ову олињалу и стару 2008. Ма, није ни она била лоша, кад мало боље размислим. Сваке године смо помало срећни, зеричак нервозни, малчице тужни, трунчицу болесни, лечка здрави, нешто радознали, мало пресрећни, неко се роди, а неко пак оде на починак... чувени круг живота. Е па, желим вам да у наредним годинама будете много више здрави, срећни, вољени и расположени, јер све остало зависи од овога и долази као награда за животну радост коју исијавате. Чувајте присуство духа и разума, волите ближње, не слушајте погане и отровне речи, клоните се мутних и превртљивих полуљуди, не клањајте се парама и не улазите у коло трачева. И наравно, не заборавите да увек постоји неко ко вас искрено воли и поштује. Живот је тако много лепши. Пуно здравља и свако добро у животу вам жели Горан Анђелић Круг живота

Шетам, гледам и сликам. Пуштам очи да изаберу мотив, руке саме померају апарат док ми се не појави благи осмех задовољан кадром. Само одаберем крај града и кренем. Шетње су ми лагане, дуге и спонтане. Идем углавном сам, јер не могу да вређам друге тиме што више пажње поклањам листовима или прозорима, а саговорника не гледам у очи, него свуда около. Опет, ако причам са неким пропуштам море детаља, сенки, композиција и златних пресека. Ако вам се учини да не препознајете ова места, то је сигуран знак да нисте довољно пажљиво гледали. Бићу срећан ако вам откријем бар један нови поглед на наш драги град. Мој Београд 1 Мој Београд 2 Мој Београд 3 Мој Београд 4 Мој Београд 5 Мој Београд 6

Не могу више да трпим ову бахатост и лицемерје које нам се догађа из дана у дан, тако незаустављиво, сурово и бестидно, на очиглед свих (још увек мислећих и поносних) житеља ове наше Србије. У јавности се народу сервирају полу-патриотски темпиране реченице којима треба да нас успокоје, док се донесене стварне одлуке ломе по нашим главама и плећима ове испошћене и јадне земље, а Србија тоне у неповратни амбис дужништва, беде и духовне пропасти. Продаје се немилице и будзашто сваки делић ове наше драге земље, коју је крвавом муком наш предак вековима плаћао и баштинио, да остави потомку. Кукала вам мајка, нечасни изроде. Каква црна Европа? Кадија те тужи, кадија ти суди, јел та? Или можда она Европа која нам безочно отима онај део земље на коме смо пожњели први струк жита, па нас онда зове у коло да играмо са њима и славимо демократију? Или можда ипак ова ближа Европа где у вазалском реду чекају ситне земљице које се наслађују нашом пропашћу, молећи (не знам само ког) Бога да иста судб

Круна зимнице за моју породицу свакако је ајвар, а то већ годинама уназад спремамо у Прњавору. На селу је то јако згодно, широк простор, чесма напољу, контакт са природом и, наравно, "смедеревац" на располагању. Нисам баш од оних који заговарају само домаће начине спремања кора за питу или торту, сладоледа, теста за пицу, па чак и супе, ("оно куповно ништа не ваља"), напротив. Гледам да Нићу наговорим кад год могу да не троши толико времена спремајући старим начином ове гурманлуке, када већ на располагању има целу палету готових и полуспремљених материјала. Многи се преваре у процени па одмах почну да ми објашњавају разлику у укусу између куповних и домаће развучених кора, што ме вређа отприлике као и педијатар који ми каже да дете дође са мајком да јој објасни о чему се ради. Грешка! Ово не опраштам никоме, јер живим онако како су ме васпитали: помажем у кући, умем да кувам и перем, а богами активан сам и код одгајања деце. То што жене често срећу трутове (мада се

Доста пријатеља ме је питало због чега сам тако опседнут храстом па свему дајем то име, мада ни мени није јасно зашто нечија имејл адеса мора да буде састављена од имена и презимена. Никада нисам маштао о томе да се скривам иза псеудонима, једноставно се приклањам једној лепој симболици везаној за дрво које су наши стари обожавали. Вечито оптерећен појмовима као што су заједништво, правда, сенка предака, снага, ваљда сам се лако поистоветио са овим древним заштитником старих Словена. За све оне који би да сазнају нешто више о храсту, нудим два кратка текста писана руком оних који се у ову тему разумеју више од мене. ............ Шумским гајевима за које су српски тежаци мислили да су "храмови божанстава", приносиле су се жртве у вину, хлебу и меду. Значи у прасловенској религији у култу дрвета постојале су тзв. обедне жртве. Њихова је улога била да се преко биљке за трпезом успостави контакт са божанством и учврсти пријатељски савез. Једна од таквих обедних жртава сачувала се

Коначно велика летња авантура: ногама до Крагујевца! Моја (авантури наклоњена) ћерка Зоја је, слушајући приче из младости свог оца, била упорна у жељи да и она проба једно велико пешачење. Првобитни циљ јој је било Требиње илити Херцеговина, како ми то зовемо у кући. Искусни отац је, ценећи параметре као што су даљина, расположиво време, напор и свакако моја отежала фигура, брзо њену амбицију свео на много краћу дестинацију звану Прњавор. Циљ свакако није да пропаднемо на овом путу, него да она искуси чари и напоре једног оваквог подухвата, али истовремено и да се ја присетим младих дана и још једном ухватим у коштац са изазовом. То, наравно, много више приличи млађим и снажнијим јуношама од мене, али пошто у Србији више нема ентузијаста који би ово одрадили пешке, и ја сам добар избор. Боље да снагу арчим на ово него на кафане, јурење сојки, развод брака или коцку. Наши пријатељи су мислили да се ради о пролазном хиру и идеји која ће до лета окопнети. Већина је била упорна у коришћењу

Како ми се ближи дан поласка на пешачење са Зојом до Прњавора, тако ужурбано бирам шетње по рубу Новог Београда, не бих ли се нахватао још мало кондиције. Уствари, проблем кога се прибојавам није издржљивост, већ нешто много баналније.  Од када смо објавили да идемо у ову авантуру, Нина је стојички трпела налете својих хиљаду мрачних мисли, од којих свака заслужује бар Оскара за креативност: „Јој, ако се задрже превише, како ће Зоја да иде на солфеђо?“ или „Да ли тај шатор може да их заштити од шлепера који се сурвао са пута и пркосећи закону гравитације одлетео на врх брда где су они заноћили?“ или можда најинтересантнија „Боже, ко ће да нам носи кофере до кола ако Горану јежеви поједу руке?“. Са леденим осмехом је одговарала на родбинска питања зашто нас пушта на ову глупост, говорећи да има поверења у оца своје деце. Хммм, треба ли да се забринем због овога? Наравно, све време она ломи прсте, пући уста и брише ознојене дланове као да је на одбрани доктората или јој постављају питање

Летњи месеци знају да буду невиђена борба између врућине и досаде, ако човек није планирао неки леп одмор. Сад, није баш да ми је досадно, стално негде штрапам, али када ми нема девојака, некако нисам баш цео. Ма, прија то по мало, али свашта ми пада на памет, кеве ми.  Као и сваког другог дечака, мене и даље привлаче ствари као што су гађање праћком, босоного ходање по трави, читање стрипова, сакривање и викање „бу“ кад неко наиђе, прављење авиона од папира, штипкање девојчица за гузу или гацање по барама после кише. Ова жеља за штипкањем се вероватно током многих бурних момачких година претворила полако у жељу да имам стални објекат моје фетиш фантазије. Није то никаква безобразна или сексуална радња, него просто сан сваког клинца да штипне и побегне уз смех. Идеја да имам децу (нарочито ћерке) била је право решење, а да то нисам ни слутио, него само потсвесно прижељкивао. Сада, хвала Богу, имам 3x2=6 гузова за штипкање, а да не помињем косу, образе, буткице, ој-ха! Него, то вам каже

Mали предах пред ово захлађење смо искористили да скокнемо до села и мало се одморимо. Девојчице су отишле пре нас као претходница, да најаве окупљање наше мале и бучне породице и већ су биле тамо недељу дана. Схватили смо да би ваљало вратити их у матичну станицу пре него што баби поломе све мушкатле и уфлекају све столњаке (чији број тежи бесконачности). А и наше су ћерке, што јест – јест. Овога пута са њима је раније отишла и моја сестра, морам признати, право друштво за њих. Разлика у годинама између Данице и клинки готово да је неприметна, јер моја сестра и даље воли све на цветиће, обожава да вришти и верује у принчеве. Као што ми момци имамо дечачку фазу Петра Пана, тако и девојке негују чувену бајку о принцу на белом коњу. На жалост, добрим девојкама се чешће заломи неки коњ него принц, али и то је боље него жабац, патуљак или, не дај боже, просјак. Уствари, ми добри момци волимо жмурке, па нас је теже нахватати у свакодневном животу, много лакше у бајкама и урбаним легендама.