Храстопис

Овако је све то било за Дан Републике, ништа нећу да лажем. Знате да смо сви ми, деца 70-их, везани за овај стари празник не идеолошки, него због лепих сећања, добрих журки и провода. Некако се згодно наместило да је овај датум правио увод за новогодишње весеље, поред тога што је радним људима отварао простор за свињокољ и сушење меса. У нашој кући је већ годинама обичај да за 29. новембар окупљамо породицу, попијемо које пићенце, нешто грицнемо и сетимо се празника и лепших времена. Дође као терапија - не захтева превише, а драге људе држи на окупу. У почетку смо правили сендвиче по узору на оне рођендане кад смо били клинци, знате оно: направи се пирамида од багет сендвича са мајонезом и прашком шунком (док још није постојао холестерол) и онда се наренда качкаваљ одозго. Некада је уз ово обавезно ишла руска салата и заливала се Коктом – а то је пиће ваше и наше младости. У то време се за овај празник служило и прасенце, али сад није прилика, то чувамо за Нову годину, јер

Слике безбрижног детињства, одрастања и сигурног окриља породице и пријатеља поплочале су сва моја сећања на 70-е године, толико густо, да се кроз њих не назиру чак ни трагови нечега ружног што желим да заборавим. Моје детињство није било идеално, нити сам ја био такво дете, али лепе успомене нису само производ носталгије. Печати великих, добрих и драгих особа виде се у сваком нашем гесту и данас, готово пола века касније. Младост је била период потпуног узлета енергије, неспутане креације и сазнања, а провести то време у 80-им годинама значило је бити права „генерација сретника” како би то лепо срочило Атомско склониште. Култура и уметност, којом се неки од нас чак и данас напајају, била је тада доступна  и подразумевана, а не само кусур политичких сплетки и тринаесто прасе. Народ к'о народ, увек гладан - заборавио да је некада и са много мање пара уживао гледајући из неудобних столица представу „Буба у уху” и слушајући „Београде добро јутро” на сиротињским транзистор