Храстопис

Негде прошле године сам упознао Николу, бистрог, срдачног и живахног момка, упркос чињеници да у жучи има три камена величине ораха. Савете лекара да мора хитно на операцију игнорише, правдајући се да нема времена - ваља хранити породицу. Бол трпи мушки и стиснутих зуба, напорно радећи грађевинске послове и гутајући таблете против болова. Због тегоба које осећа после сваког оброка изгубио је 19 килограма, што за један организам, макар и млад, представља границу издрживости. Вероватно би пристао и на пакт с ђаволом, само да не мора под нож. Ваљда му је зато ујакова реч о лековитој води дошла као проповед. Пролетос се вратио с посла један дан, спаковао фамилију у кола и – право на пут. Сналажљивом Шумадинцу није требало превише упутстава како стићи до тамо, више га је водила жеља за излечењем, него мапа. Наточи он балоне водом, врати се кући и поче свакодневно да пије по 3 литра, иако је препорука 2. Ко вели: „Од вишка глава не боли‟. - Кунем ти се, овога ми крста, после дваес’ ...

Чудо како неке безвезне ствари могу човека, сасвим случајно, да прочисте и од жучи направе мед. Све наше мисли су заланчане у једну бескрајну петљу Мебијусове траке, где је горе уствари доле и обратно. Искуство се лагано слеже стварајући талог успомена, из кога ту и тамо ископамо понеки белутак. Не може човек свега да се сети, само понеких ствари из мноштва, јер овај муљ памћења неке каменчиће вечно сакрије, као да нису ни постојали. Али зато када, сасвим ненадано, талас испере и на површину избаци од времена умекшани баршунасти облутак, сетимо се сваке његове танушне вене, и удубљења, и дана када смо га у сећање ставили. Богу хвала па сам у детињству био баш добар сакупљач белутака. Памћење ме нешто не служи најбоље, али ови моји каменчићи толико блистају да понекад помислим како су то уствари бисери. Зато себе рачунам у богате људе. Ђаволска инспирација Крај у коме живим напала је једна веома прождрљива и бахата ала, летећи на крилима неутаживе глади и недостатка обзира за људ...

Ово ти је као да на писменом из српског добијеш прижељкивану тему за коју текст већ имаш написан. А волим да пишем и сликам, чудо једно. Срећом те нисам баш скроз беспослен, иначе бих роман саставио, глатко и у даху. Захваљујући мојој другарици из средње школе, Гордани Летић (сада Глишић), којој сам и почео да пишем кратки водич кроз Требиње, чудовишно испаде овај мегаломански путопис, кога одавно планирам да саставим. Као прилог имам интерактивни приказ подручја Требиња у програму  Google Earth,  где сам жутим маркицама означио сва поменута места која помињем, а ценим да треба видети. Будући да цела прича звучи хвалоспевно, треба знати да сам баждарен за уживање у лепим стварима и доживљајима који ме инспиришу. Наравно да Требиње има пуно недостатака, само ја бирам да их занемарим, па их зато прескачем и у тексту. Ово је мало место и све се брзо обиђе, али за радозналу душу, одмор и опуштање више је него довољно, јер како то лепо каже наша пословица: „Није сиромах ко мал...

Требиње јесте мало, али није лоше знати унапред шта се од њега може очекивати. Несумњиво је да ће се човек сасвим лепо снаћи и без тога, шетајући насумично по градићу, али препорука увек добро дође. Ја водим крајње једноставан и непотрошачки живот, тако да ми највише пријају лепи призори, благи људи и понеко уживање у ситницама које оплемењују душу и крепе тело. Треба знати да су Херцеговци људи благе и меке природе, за разлику од сродних динарских типова значајно грубље и сировије текстуре, као рецимо Црногорци, Крајишници или Личани. Живот је овде заустављен у Аникиним временима, макар што се тиче односа међу људима, понашања и старих навика. То не значи да и даље носе фесове, једу цицвару и дижу устанке свако мало, штавише, осети се додир модерних времена, али са неком чистом једноставношћу и смислом. Породичне вредности свакако су здравије очуване, а живот много хуманији и лепши него код нас. Силазак у Требиње је један од најлепших призора који се могу видети, ваљда зато што...