Храстопис

Мало који народ је толико поносан на своје писмо као Срби на ћирилицу , а да то показују на управо супротан начин - користећи у већини латиницу. Почетак овог века је само хладнокрвно потврдио колико смо неспособни да учимо из својих претходних грешака и слепи да урадимо нешто добро у корист свога народа. Истовремено показујемо невероватну способност за стицање личне добробити и усвајање лоших утицаја са свих страна, без обзира на идеологију. Тај негативни образац понашања у завршници ће морати да покаже све недостатке и олупа нам се о главу, као да претходно већ није довољно умлаћена. Златна грозница и болећивост ка деци заслепљују поглед и стварају потомке незаинтересоване за унапређење породичног и општег добра, већ склоне само жељи да удовоље својим тренутним прохтевима. Колико год богатства да је згрнуо један вредни, промућурни или предузимљиви Србин - на поштен или непоштен начин - оно ће потрајати највише једној следећој генерацији, а у другој ће већ бити изгубљено без трага. Р...

- Гокси, шта радиш, јеси у гужви? - Ево слажем неки каталог на рачунару, шта има? Уобичајени разговор другара увек има за правило да на питање одговарају другим питањем, мада је у њему садржан и одговор. - Јел можеш за десетак минута да сиђеш доле, само да нешто покупиш на брзака? - Па, могу... али што не свратиш горе до мене, ајд таман да попијемо по ракијицу? - Е, не бих да свраћам, кренуо сам на посао, па ако ти није проблем да изађеш на улицу. Може код оног контејнера, ту се нико не бије да уграби место, стижем ускоро. - Важи, таман да навучем патике и ето ме доле. Шта је сад, сунце ти калајисано, нисмо поштари у Пони експресу па да једни другима предајемо писма за доставу. Док мотам пертле (и даље као ђак првак), у глави ми механизам ради на празно, јер немам никакву смислену идеју којом бих могао да га нахраним, зато само чангрља. Иначе, Неша је сјајан и живописан тип од кога можеш очекивати широки спектар неочекиваних досетки и прича епских размера (увек забавног карактера), али...

Мали сам био, негде пред полазак у основну школу, када је урађен нови магистрални пут до Требиња, а затим кренуло асфалтирање локалних џада и увођење струје по херцеговачким селима. Па опет, довољно велики да запамтим вечере под петролејком, дрмусање на доратовом хрбату по макадаму и захватање свеже воде кантом из чатрње . Како ствари стоје, путеви су дошли само да би људи брже напустили ове крајеве и оставили знојем натопљена имања да подивљају у зеленом забораву. Претпостављам да се на овај начин ливаде и окамењене горе враћају у загрљај мајке Створитељке и тако трипут одричу човека. И све у круг. Садашњи људски узурпатор није се показао нарочито паметним, мислећи да је довољно крунисати самог себе златом и палити огњем. Природа не познаје самољубље, гордост нити посед, а једина сврха постојања не може бити насилна промена света, коју човек зове напретком. Има ли среће у томе да се родитељ гости изобиљем, а своју децу осуђује на глад? Дошло је време  да се егоизам ...

Где постоји љубав, ту постоји живот — Ганди. Сазнај више

Био неки миш Спасоје. Живео у Велизара кући, таман дуж домалог сокачета што се рачва од велике реке ка још већим њивама шареним од свакојаког жита, уљарица и мака. Што се ишло даље од воде, то су куће биле гушће набијене, веће и некако раскошније. Није као да је једном прцвољку као што је Спасоје било важно каква је кућа у којој обитава, али је на помен отменог краја и њему расла тарифа међу осталим мишевима. Не могу да кажем, смешио се и њему брк при сваком помену ове чувене колоније мишева, али му је срдашце ипак највише тукло кад уђе у своју скромну настамбу, сакривену иза малих жутих врата, тик изнад главне капије на Велизара кући. Неки мишеви воле да обележе своју рупу каквом забоденом стрњиком штира или издубљеном крајиком сомуна, али наш Спасоје није био од те феле. Испред њихових врата увек је било само неколико чанчића из којих су расли лимун, босиљак, нана, розетла и папричице. Спасоје као ретко који миш воли зелениш пред кућом. - Нека нам је, вала, кућа и неугледна...

Уторак, човече. Или можда среда, шта знам. Један од безличних дана када мислиш да све тапка у месту и само чекаш да прођу и утопе се у забораву недељне мочваре. Али ови дани су жилави, не дају се и стално се батргају, поштено заслужујући своје осредње место и име. И на крају некако нађу начина да их запамтиш по неком шашавом детаљу, макар отприлике. Нешто као чичак закачен за џемпер. То су они дани када се ништа под милим богом не дешава. Све док се не деси. Сто пута поновљена мантра „Данас се нећу нервирати“ тог уторка је звучала као да ће остварити свој потенцијал и уздићи ниво моје свести на неку вишу степеницу. Био сам фокусиран и стрпљив, уздржао сам се од већине псовки које бих у нормалној ситуацији испалио без размишљања, онако аутоматски. Све је било у реду до момента када се парче црног хлеба намазано пекмезом од шљива, ко зна како, једноставно стрмекнуло из моје руке и полетело ка пулту. Мислим, свестан сам да правим одличан хлеб , али да га јебеш, нема крила да лети. ...

Нисам се ја тек тако пробудио једног јутра као зека из јендека и решио да остатак живота проведем избезумљеног погледа, сумануто бежећи од ловаца оштрог ока и лаке руке. Све је почело пре десетак година, безазленим мерењем висине мојих девојака, једног мирног суботњег преподнева. Имамо посебан зид за то. - Стани лепо уза зид, исправи се. Види је, Зоја! Престани да се врцкаш, само се исправи. Мила, о, шашавог ли детета, немој да се дижеш на прсте, – кажем кобајаги се љутећи на њих, а уствари уживам када су тако вицкасте и веселе. Ред је да неко и од мене направи забаву. - Па, ти си их учио да се блесаве и да те зезају, ето ти сад – из прикрајка добацује Нина уз шеретски осмех и скрштених руку. - Па, Ники, мора неко да буде и мало ишчашен, не могу сва деца да буду у винклу, било би стварно досадно. Многе ствари сам у животу зајебао, али ћерке сам направио савршено - то је мој скромни допринос овом бедном човечанству. Пошто су ме девојке о јаду забавиле и витлале м...

Знам само да, кад су у питању деца, гардероба и путовања, жене бацају све остало и немилице хрле ка свом циљу. Све друге ствари што постоје на овом свету сливају се једним огромним левком у буре са баналним достигнућима овог бедног човечанства и, што се жена тиче, комотно могу да се трајно запечате и закопају као временска капсула за неке следеће генерације. Толико ми је јасно. Али, видиш сад ово: кад на вагу ставе, рецимо, децу и путовања, шта изабрати? Већина мисли – глупости, као да се ту уопште поставља питање. Нема тог путовања које би могло да помрачи славу наших вољених потомака, љуби их мајка, дете је зеница нашег ока и сврха постојања сваког родитеља, жена ионако престаје да постоји оног момента чим сазна да је остала гравидна и одједном постаје Мајка... стварно сте глупи ви мушкарци, зашто уопште трошити речи на тако очигледне ствари? Мушкарци то не разумеју, они су само очеви, ако и толико, јер статистика код нас каже да свако треће дете није од свог званичног оца,...

Клинац сам био, негде четврти-пети разред основне, када сам уз старију сестру редовно почео да слушам радио емисије. Седимо суботом на тераси, пијуцкамо лимунаду и слушамо. Нисмо имали појма да је Марко Јанковић један бркати човечуљак уморних очију, али смо препознавали његов шушкави глас пун сатире и спрдње на разне теме које су биле на тапету. Студио Б је почео са радом 1970. године и са поносом се дичио титулом независног радија. Тада. Увек оригинални, свежи, другачији. Уствари, неговали су модеран приступ стварима, што им је обезбеђивала неколицина фантастичних водитеља. Поменути брка и легенда савремене музике Слоба Коњовић више су боравили у Лондону (не мислим на дискотеку) него код куће, учили од најбољих и довлачили у Београд тоне плоча. За нас слушаоце корист од тога је била неизмерна, знајући да је тада било потребно најмање пола године да неки хит добаци до нас. Њихове емисије су ми увек изгледале као полице натрпане књигама: ред интересантне приче, па песма, опет мало ...