Храстопис

Чудо како неке ствари прирасту човеку за срце тек у другој половини живота. Учећи и откривајући новотарије уствари одржавамо тело и дух младим или им бар дајемо вештачко дисање. Челичимо их новим изазовима, укусима, пејзажима, људима, осећањима. У овом блату свакодневних глупости што нас каља, пријатно се обрадујем ретким ликовима од којих може пуно да се научи, макар то била прича о разлици у квалитету истих патика произведених у Индонезији, Вијетнаму или Кини (Индонежанске су најбоље). Богу хвала и памћење ме све слабије служи, па се слатко насмејем истом фазону по хиљаду пута. Предуслов је да ми се виц исприча са временском дистанцом од неколико дана иначе постоји опасност да га се сетим. Ретко виђам људе па ми се понекад нахвата и паучина на уста, што није лоше, јер умем да будем груб у причи. С друге стране, мало је рећи да ми бледи вештина комуникације, макар са људском врстом. Више времена проводим у разговору са биљкама, псима или врапцима. Голубови такође не зазиру од мен

Добра припрема је већ пола обављеног посла, па ко велим није лоше на време написати коју  о спремању зимнице. Рано је, није рано… нисмо о томе мислили када су то радиле наше мајке, али сад богами, ваља то завршити крајем лета. А људи сви уморни од посла, једва чекају годишњи одмор, мало да смоче дупе у морску воду, те јури тамо-вамо, па лето часком прође. Искрен да будем и мени сад дошло мало снаге, па да је искористим за нешто лепо. У нашој кући, док сам био момак млад, некада се спремало све: пекмез и слатко од шљиве, кајсије, јагоде, трешње, дуње, вишње, па сокови домаћи разне сорте (али вишња и кајсија обавезно), туршија, кисели купус, краставчићи, цепкана паприка, цвекла, шарена салата... сто чуда и наравно – ајвар. Реших да се женим у неко доба, па смо као младо домаћинство, онако заљубљени, срећни, пуни енергије и ентузијазма и ми правили скоро све од поменутог, па и нешто више. Нића и ја се увек лепо испланирамо и договоримо, према кућном буџету и слободном времену, па з