Храстопис

Некако ми се ишло у правцу Кошутњака, али не баратам најбоље са градским линијама за превоз. 74 је звучало таман као да иде на Бањицу, а ја бих сишао негде код „Руда“ и наставио узбрдо пешке према топчидерској звезди, па даље... Срећом те сам упитао неког лика до мене, каже Правни факултет. Добро, није ни то лоше, сиђем на сред Кнеза Милоша и таљигам пешке преко Сајма. Куд баш прво да наиђем на зграду Генералштаба, онако расточену још од времена бомбардовања, а била је једна од најмонументалнијих грађевина Београда. Зјапе мрачна прозорска окна као у неком филму страве, висе остаци ролетни, архиве, намештаја, арматуре и бетона као просута црева, без наде да ће их икада вратити натраг у утробу. Као за инат, готово неоштећено на прочељу стоји само грб старе Југославије са чувеним АВНОЈ-ским датумом 29•ХI•1943, познатији као Дан Републике. Ту код Бигз-а је велика колска и пешачка петља где се у више нивоа укрштају Газела и правац Булевар војводе Мишића и Кнеза Милоша. Миле људи као термити

У шали често кеву назовем „кромпирова златица“, зато што је мученица рођена превремено током неког збега у пољима кромпира округа крагујевачког. Како је она легла први пут на ту њиву и удахнула мирис земље, багрема и босиљка, тако је и на мене пренела осећај да припадам српском роду. Иако сам рођен у удобности градске болнице у Крагујевцу, наслеђе се постарало да не заборавим фамилијарне црте са мајчине стране и вешто их преплетем са оним горштачким из Херцеговине. По нешто сам уз пут променио, нешто избегао (бар на кратко), али ипак је све ту: од кевине ведрине и љутине, нанине вештине за кување, ујакове склоности за пецање, дедине за добру капљицу, па све до Милентијеве подигнуте обрве кад ме неко наљути. На жалост, најстрожи сам према онима које највише волим, али зато и не треба да ме џарају. Село сам увек осећао као природно окружење. Све те њиве, шљивари, проштаци из ограде, казани, амбари, тремови, прасићи, венци белог лука и црвене папричице, кокошке, узварено млеко, забрани,

Мој отац је рођен у једном питомом херцеговачком сеоцету надомак Требиња и све до одласка у рат растао је на том камену где опстају само пелин, купина, граб и понека шарка или поскок. На сву срећу природа свему нађе одговарајући пар, не би ваљало да су на тој земљи живели неки зли и опаки људи, далеко било. Тако су моји Анђелићи блага, марљива и поштена чељад, пример здраве породичне слоге, увек окренути вредном раду, деци и кући. Тако је бар било док нису почели да се жене... Упоредо са шумадијском сочном травом, обиљем и жустрином, у Херцеговини сам учио лекције како се расте у многољудној породици, како се све дели и поштују други, како човек не мора да има све што пожели да би био срећан. Сваки боравак у Врбну за мене је значио нове авантуре са братом Зораном у кршевитим брдима, лежање на сасушеној миришљавој трави, доношење воде са чатње, читање новина у хладу старих ораха и грицкање шаргарепе и парадајза под Чесмама. Дан је увек био кратак за све што смо наумили и легали смо у

Требало је само да одем до дирекције ГСБ на Дорћолу и предам документа за повластицу. Па онда бих могао да наставим у шетњу тим крајем, ретко залазим на Четврти пут, како су га некад Турци звали. Дође човеку понекад да споји корисно са лепим и заврши више ствари одједном (то се сада у свету зове „мултитаскинг“). Глуп амерички израз, као и већина осталих које су смислили велики магови инстант нације, битно је само како нешто звучи и изгледа, први наступ мора да буде гламурозан, суштина је неважна. Брзи запослени људи данас много воле да себе виде у том светлу и да се гађају „фенси“ изразима, ваљда изгледају већи, лепши и паметнији себи и другима. Осим тога и свет рачунара је донео свој пакет незаобилазних речи на које смо се толико навикли, да нам смешно звуче преведени, наши изрази истог ђубрета, па нас је изгледа срамота да их користимо. Немце, Французе или Шпанце није срамота, богами се ни Хрвати не гаде домаће речи, али само код нас глупо звучи када се каже „Штампај“ уместо „Print“.

Не личи на мене да двапут заредом одем изненада у шетњу, а да пре тога нисам чак ни проверио какво је време напољу. Ето, човек се мења док је жив. Већина мојих пријатеља живи потпуно спонтано (могло би се рећи и стихијски), кажу да не желе да се оптерећују разним глупостима, доста им је тога у свакодневној рутини. А можда су други мало и лењи, па им је лакше да глуме боемску лежерност и опуштенцију, која им касније (углавном) покида живце када нешто пође како не треба. Не знам, мени баш прија да се договарам, организујем и планирам, ваљда је то део моје устројене личности. Она друга половина зато и тражи неку креативност, па бежим у цртање, шетање, писање, кување или фотографисање. Право је чудо како сам био присебан то јутро и узео 200 динара, иначе паре ретко имам у џепу. Нешто и не видим шта ће ми. И то што мислиш да си купио и учинио се срећним на моменат, само те баца у потрошачку грозницу да заборавиш на нешто битно. Углавном, овог пута ми је добро дошла кинта. Кренем ти пешке, п

Лек за све бољке које нас лагано грицкају и трују душу је једна добра, дуга шетња. Део града обично изаберем увече пред спавање, мада сам понекад (када глава неће да сарађује) знао да кренем где ме ноге носе. Није ни важно све док вам очима прија призор који гледате, а Богу хвала, Београд има непресушни извор лепих улица, шеталишта, терена, брда и крајева. Када се томе додају омиљена и она мање позната приградска излетишта, избор је фантастичан. За разлику од излета где се носе многи незаобилазни реквизити и храна, шетња је опуштена варијанта и не треба да замара детаљима. Поглед кроз прозор ми увек каже шта да обучем, мада су патике и качкет обавезни. Када идем у неку забит понесем и флашицу залеђене воде, мада то по граду нема потребе, има чесама и ресторана. Колико је војнику важно да има пушку, толико мени значи фото апарат. Без џебане пушка ништа не вреди, па претходно вече напуним три комплета батерија. Није баш да ми треба толико, али никад се не зна када ће неко да ме заустави