Лек за све бољке које нас лагано грицкају и трују душу је једна добра, дуга шетња. Део града обично изаберем увече пред спавање, мада сам понекад (када глава неће да сарађује) знао да кренем где ме ноге носе. Није ни важно све док вам очима прија призор који гледате, а Богу хвала, Београд има непресушни извор лепих улица, шеталишта, терена, брда и крајева. Када се томе додају омиљена и она мање позната приградска излетишта, избор је фантастичан. За разлику од излета где се носе многи незаобилазни реквизити и храна, шетња је опуштена варијанта и не треба да замара детаљима. Поглед кроз прозор ми увек каже шта да обучем, мада су патике и качкет обавезни. Када идем у неку забит понесем и флашицу залеђене воде, мада то по граду нема потребе, има чесама и ресторана. Колико је војнику важно да има пушку, толико мени значи фото апарат. Без џебане пушка ништа не вреди, па претходно вече напуним три комплета батерија. Није баш да ми треба толико, али никад се не зна када ће неко да ме заустави и пита: „Је ли, а колико метака имаш?“ Сваки добар војник зна да одговор на ово питање може бити само један: „Довољно!“. Наочаре за сунце би ми пријале по ведром дану, али сам брзо схватио да не иду у варијанти са фото апаратом, зато што ја стално шкљоцам, а када шкљоцам морам да скинем наочаре, а онда морам негде да их заденем, и тако... лакше ми је да нађем хлад. Мобилни телефон, кључеви, ранац, новине, сендвич – за шетњу ништа од тога, осим ако није дугачка или ван града.
Субота поподне, дрпио ме живац, мало дрекнем на фамилију, па схватим да је боље да се лечим. А како ћу боље него да негде спуцам у табанање. Калемегдан обожавам и дању и ноћу, ма све да г...а падају волим да скакућем по оним зидинама и завлачим се по катакомбама. Леп дан, препуно људи. Старо, младо, насмејано, заљубљено, забринуто, бучно, весело и уморно, ма свега има. Сваки пут када га посетим, све је лепши и уређенији. Све је чисто, уредно, има доста обезбеђења које пази на несташне момчиће што ходом по бедему покушавају да задиве неку девојчицу отворених уста и разрогачених очију. На крају Кнеза и почетку Калиша има доста тезги са сувенирима, од крчага до кокарде, од макрамеа до привеска у облику шајкаче. Неке од керамичких шоља за чај или украса од мурано стакла које праве и ту продају студенти примењене уметности су прави бисери, са поносом их можете дати за успомену странцима или украсити своју полицу. Другима то звучи чудно, али могу да гледам и сликам неки мотив по сто пута, сваки пут из другог угла или са другачијим светлом, то је права магија. Око фонтане са скулптуром „Борба“ Симеона Роксандића (човек и змија), увек је живо и весело клупко људи и мале деце распоређених по клупама; са моста Карађорђеве капије гледам зајапурене младе тенисере око којих је по црвеним теренима просуто на стотине жутих лоптица и понеки загрижени родитељ; на кошаркашком терену испред унутрашње Стамбол капије зими је предивно клизалиште, шушнуто од ветра и са трибинама за посматраче румених образа и шарених капица; на уласку у Горњи град је велика Сахат кула, место укрштања две реке људи: једни пролазе кроз капију извијајући вратове према сату, други обилазе бројне шарене топове и тенкове који сада спокојно леже у трави дубоког шанца; велики парк пуца пред очима шетача и гура поглед са моћних бедема на две загрљене реке; десно је Деспотова капија са Диздаревом кулом која је сада Народна опсерваторија пуна љубопитљивих омладинаца и туриста жељних новог и другачијег погледа; из лепе и сурове Зиндан капије (тамнице) тече џомбаста и глатка калдрма разносећи шетаче према Леополдовој капији, Калемегданској тераси или скроз доле у амбис Јакшићеве куле где их шћућурено дочекују предивне цркве Ружица и Света Петка; идући спољним бедемом и степеницама увек ћете по скривеним крунама тврђаве видети млађане парове занесене слатким пољупцима и мирисом пролећног цвећа; ако окренете главу дочекаће вас Амам у Доњем граду, лукови београдске Митрополије, Видин капија и на крају стамена кула Небојша загледана у Дунав чувајући леђа Града; горе на брду стоји други, надалеко виђени заштитник Београда, наш „Победник“, дело Ивана Мештровића у чијем залеђу се простире највеселији и најшаренији плато препун света жељног да овековечи свој боравак у овом чудесном граду, сликајући се изнад гребена који урања у Ушће две реке са Великим ратним острвом у средини; са зидића завија неки времешни лик пребирајући по жицама излизане гитаре која је видела све екскурзије од 68. наовамо, трудећи се да опонаша Бору Чорбу, док се крај њега љуља двоје севдалија унесених у транс; кроз Краљеву капију где је некада био покретни мост се излази из Горњег града и цветном алејом иде ка великим степеницама које чувају лавови на врху; најзад велелепни Војни музеј са нашом заставом и дугачко савско шеталиште опточено четинарима, клупама препуним људи, изложбеним експонатима и старим канделабрима који извиру из крошњи парковског дрвећа; испод Завода за заштиту споменика склупчана је тераса кафића за љубитеље заласка Сунца, а изнад Завода је моје брдашце где волим да поседим и уживам у широком погледу на позорницу која захвата све од Саборне цркве, београдских мостова, Сајма, целог Новог Београда и Земуна, Ушћа и Срема. Не знају сви за ово стратешко месташце, а они који га воле као и ја запоседну га некад и пре мог доласка, тако да стрпљиво сачекам свој ред. У њему уживам само кад сам потпуно сам, зато пуштам моје колеге да напију очи колико год треба, а већина њих је спремна да сачека и мене када сам на положају.
Калемегдан има топлину амбијента коју су некада поседовале овенчане дискотеке као Мажестик, где посетилац може да се гнезди у свом сепареу или пак да се купа под водопадом разнобојног светла и бас тонова. Све може. И то баш онако како вам одговара.
Иако сам се напунио лепотом до врха, ваљда се нисам довољно испразнио оне лоше енергије са којом сам кренуо из куће. Баш ми се нешто шетало даље. Па ударим преко моста гледајући Сунце како се утапа у солитере Новог Београда, док се лагано, једна за другом пале уличне светиљке као војска дисциплинованих свитаца. Негде код хотела Југославија (кога ћу увек тако звати) падне ми да уђем у неки бус и одем било где. Стаде једна 15-ица, гвирнем унутра и видим мало места између два Циганчића и неке снајке занесене у куцкање порука, па ти се бућнем унутра. Пао мрак, младеж се намонтирала и у буљуцима улази, излази и иде у неки само њима знани провод. Срећу се, љубе, цвркућу, псују, ту нека кева вуче кесе пуне роштиља из печењаре за празничну вечеру, а ја трпим, шта ћу. Кад ћу ја кући, Бог те молов'о? Ту доживим бљесак лудила и решим да се возим до краја, па ћу на окретници да пређем у неки други број, па до краја, па опет у неки други до краја и тако све док не стигнем кући. Ако стигнем. Појма немам где окреће који бус, али ионако не журим, видећу на табли кад стигнем до краја. Тако сам открио нови вид шетње (аутобусом, за доконе људе), коју сам моментално у глави крстио као „рулет шетњу“. Срећом па је празник и не треба ми маркица, иначе бих се стално освртао преко рамена са укљученим алармом за риџоване. Цепа 15-ица кроз неке типично равничарске уличице, опустело све, само шљаште продавнице и брза храна. Земун. Село, брате слатки, ништа боље од Долова или Мокриња, с тим што они имају душу и мирноћу. Земун нема.
Стаде мајстор на некој асфалтираној ливади са трафикама, капирам нема даље. Ајд сад, тражи таблу и калкулиши ако смеш. Када сам видео светлећи натпис на бусу до мене, Сунце ме огрејало у сред ове рупе: 45. Што би рекла Дона Четрес' петарда иде све до Саве између блокова 44 и 45, то ми пасује ко дупе на ношу. Па супер, само што сам на трен заборавио да већ пола године не живим у том крају. У магновењу се присетим да на тој окретници полази линија 82, а она преко Бежаније силази до павиљона, ту хватам 16-ицу и ето ме у крају, ју-ху. Јесте. Пошто су у питању све почетне станице, проблема са избором места за седење нисам имао, дигнутих обрва са рукама у џеповима кренем од возача и бирам. Увалим се блажено и док чекам покрет, слушам мајстора како се договара са неким колегом да се нађу што пре, јер му је ово последња тура. Кад му га је дао по ђевреку (волану) што рече Буђави! Бус је попут Уклетог Холандеза звекетао празним улицама ретко стајући понегде да покупи још ређе путнике. Срећом па су шорови оивичени кућама од које смо се одбијали и настављали да држимо некако правац, а осећај такмичара склупчаног у малом кориту на боб стази није ме напуштао до краја. У неком сокачету уштопова га мајстор у месту, отвори прозор и у најбољем духу црногорске саобраћајне етике започе ћаскање са возачем који бус тера у супротном смеру. Накупило се ту неких аутомобила у колоне са обе стране, ма нема везе, чекај да му овај каже шта је чуо за њега од неке рибе. Углавном, мој мајстор тврди да то није истина, лаже кучка. Срећом те се изнервирао мало и решио да скрати разговор, па пођосмо ми даље у крстарење. Сад, где смо тачно прошли и не знам баш најбоље, биће да сам се концентрисао на поглед напред, али у неком моменту се обресмо у Главној улици. Земун село и даље. Ломи га баја на семафорима без пардона, па десно, па опет десно, тек тутњимо Тошиним бунаром све до нафтне долине илити малог Кувајта. То вам је улица Јурија Гагарина, коју сам прозвао тако зато што су градски оци смислили да је сасвим у реду ако у једној улици посаде пет бензинских пумпи у низу. Што? Па, провизија је чудо. Испадох на окретници док је шофер у журби окретао бус под ручном и палио у матичну гаражу као највећи ударник из времена Алије Сиротановића.
Бусева са бројем 45 није прошло више од десетак, док нисам схватио да 82 иде прилично ретко. Нека плавка иза мене се преко телефона жалила момку или мужу како је, ето тек сад стигла да седне на станици, цео дан јури као луда. Вероватно мученица ради као конобарица. „Јел треба нешто да купим за кућу? Како не, а цигарете? Ето видиш да треба...“ и тако. Оде и она. Ноћ је већ резала својом свежином, али није битно, бата Гоја има кошуљу кратких рукава, то је баш адекватно. Па, нисам знао да ћу оволико да се задржим. Иако на табли пише ред вожње, слабо да ми то нешто значи кад немам сат, батерије на фото апарату се испразниле одавно и сада већ почињем да осећам умор у костима. Отегла се ова стајанка поприлично, шеткам, пљуцкам, кашљуцам. А имам и потребе, још од претходног буса.
Звучи невероватно, али нека крш лимузина са мојим бројем упловљава у станицу, улазим и мајстор креће скоро моментално. Био сам присебан довољно да се ухватим за шипку и да га питам где је последња, јел на окретници 16-ице? „Ти бре ниси здрав, па не возим тамо већ две године, сад је задња на Кеју!“ (немој да ми стварно буде задња, мислим се ја). Опет Земун, па не могу да верујем, хоћу ли икад стићи. А онда сам се опуштено спустио на седиште на крају аутобуса (лош избор, пропали амортизери, изби ми бубреге), схвативши ипак да се моје путешествије ближи крају. Мајстор је тако брзо возио по пустом Новаћу и Бежанији да сам помислио: „Ако га буде нагарио још мало брже, стићи ћемо пре него што смо кренули, кеве ми“. Овога пута само сам регистровао на кратко (колико ми је то возач дозволио) познате крајеве кроз које пролазим. Додуше, пусто је као после нуклеарног инцидента, али зато и јурцамо. Окретница на земунском кеју има лепу особину да на њој полази и линија 88, а ова иде поред мене. То је баш лепо. Мало сам се уморио од целе приче.
Пут од станице где сам сишао са буса до зграде сам прошетао задовољан дивним даном, нешто динамичније завршнице него што сам очекивао, а све је трајало 6 сати. Следећи пут ћу или шетњу или рулет, заједно јок.
Субота поподне, дрпио ме живац, мало дрекнем на фамилију, па схватим да је боље да се лечим. А како ћу боље него да негде спуцам у табанање. Калемегдан обожавам и дању и ноћу, ма све да г...а падају волим да скакућем по оним зидинама и завлачим се по катакомбама. Леп дан, препуно људи. Старо, младо, насмејано, заљубљено, забринуто, бучно, весело и уморно, ма свега има. Сваки пут када га посетим, све је лепши и уређенији. Све је чисто, уредно, има доста обезбеђења које пази на несташне момчиће што ходом по бедему покушавају да задиве неку девојчицу отворених уста и разрогачених очију. На крају Кнеза и почетку Калиша има доста тезги са сувенирима, од крчага до кокарде, од макрамеа до привеска у облику шајкаче. Неке од керамичких шоља за чај или украса од мурано стакла које праве и ту продају студенти примењене уметности су прави бисери, са поносом их можете дати за успомену странцима или украсити своју полицу. Другима то звучи чудно, али могу да гледам и сликам неки мотив по сто пута, сваки пут из другог угла или са другачијим светлом, то је права магија. Око фонтане са скулптуром „Борба“ Симеона Роксандића (човек и змија), увек је живо и весело клупко људи и мале деце распоређених по клупама; са моста Карађорђеве капије гледам зајапурене младе тенисере око којих је по црвеним теренима просуто на стотине жутих лоптица и понеки загрижени родитељ; на кошаркашком терену испред унутрашње Стамбол капије зими је предивно клизалиште, шушнуто од ветра и са трибинама за посматраче румених образа и шарених капица; на уласку у Горњи град је велика Сахат кула, место укрштања две реке људи: једни пролазе кроз капију извијајући вратове према сату, други обилазе бројне шарене топове и тенкове који сада спокојно леже у трави дубоког шанца; велики парк пуца пред очима шетача и гура поглед са моћних бедема на две загрљене реке; десно је Деспотова капија са Диздаревом кулом која је сада Народна опсерваторија пуна љубопитљивих омладинаца и туриста жељних новог и другачијег погледа; из лепе и сурове Зиндан капије (тамнице) тече џомбаста и глатка калдрма разносећи шетаче према Леополдовој капији, Калемегданској тераси или скроз доле у амбис Јакшићеве куле где их шћућурено дочекују предивне цркве Ружица и Света Петка; идући спољним бедемом и степеницама увек ћете по скривеним крунама тврђаве видети млађане парове занесене слатким пољупцима и мирисом пролећног цвећа; ако окренете главу дочекаће вас Амам у Доњем граду, лукови београдске Митрополије, Видин капија и на крају стамена кула Небојша загледана у Дунав чувајући леђа Града; горе на брду стоји други, надалеко виђени заштитник Београда, наш „Победник“, дело Ивана Мештровића у чијем залеђу се простире највеселији и најшаренији плато препун света жељног да овековечи свој боравак у овом чудесном граду, сликајући се изнад гребена који урања у Ушће две реке са Великим ратним острвом у средини; са зидића завија неки времешни лик пребирајући по жицама излизане гитаре која је видела све екскурзије од 68. наовамо, трудећи се да опонаша Бору Чорбу, док се крај њега љуља двоје севдалија унесених у транс; кроз Краљеву капију где је некада био покретни мост се излази из Горњег града и цветном алејом иде ка великим степеницама које чувају лавови на врху; најзад велелепни Војни музеј са нашом заставом и дугачко савско шеталиште опточено четинарима, клупама препуним људи, изложбеним експонатима и старим канделабрима који извиру из крошњи парковског дрвећа; испод Завода за заштиту споменика склупчана је тераса кафића за љубитеље заласка Сунца, а изнад Завода је моје брдашце где волим да поседим и уживам у широком погледу на позорницу која захвата све од Саборне цркве, београдских мостова, Сајма, целог Новог Београда и Земуна, Ушћа и Срема. Не знају сви за ово стратешко месташце, а они који га воле као и ја запоседну га некад и пре мог доласка, тако да стрпљиво сачекам свој ред. У њему уживам само кад сам потпуно сам, зато пуштам моје колеге да напију очи колико год треба, а већина њих је спремна да сачека и мене када сам на положају.
Калемегдан има топлину амбијента коју су некада поседовале овенчане дискотеке као Мажестик, где посетилац може да се гнезди у свом сепареу или пак да се купа под водопадом разнобојног светла и бас тонова. Све може. И то баш онако како вам одговара.
Иако сам се напунио лепотом до врха, ваљда се нисам довољно испразнио оне лоше енергије са којом сам кренуо из куће. Баш ми се нешто шетало даље. Па ударим преко моста гледајући Сунце како се утапа у солитере Новог Београда, док се лагано, једна за другом пале уличне светиљке као војска дисциплинованих свитаца. Негде код хотела Југославија (кога ћу увек тако звати) падне ми да уђем у неки бус и одем било где. Стаде једна 15-ица, гвирнем унутра и видим мало места између два Циганчића и неке снајке занесене у куцкање порука, па ти се бућнем унутра. Пао мрак, младеж се намонтирала и у буљуцима улази, излази и иде у неки само њима знани провод. Срећу се, љубе, цвркућу, псују, ту нека кева вуче кесе пуне роштиља из печењаре за празничну вечеру, а ја трпим, шта ћу. Кад ћу ја кући, Бог те молов'о? Ту доживим бљесак лудила и решим да се возим до краја, па ћу на окретници да пређем у неки други број, па до краја, па опет у неки други до краја и тако све док не стигнем кући. Ако стигнем. Појма немам где окреће који бус, али ионако не журим, видећу на табли кад стигнем до краја. Тако сам открио нови вид шетње (аутобусом, за доконе људе), коју сам моментално у глави крстио као „рулет шетњу“. Срећом па је празник и не треба ми маркица, иначе бих се стално освртао преко рамена са укљученим алармом за риџоване. Цепа 15-ица кроз неке типично равничарске уличице, опустело све, само шљаште продавнице и брза храна. Земун. Село, брате слатки, ништа боље од Долова или Мокриња, с тим што они имају душу и мирноћу. Земун нема.
Стаде мајстор на некој асфалтираној ливади са трафикама, капирам нема даље. Ајд сад, тражи таблу и калкулиши ако смеш. Када сам видео светлећи натпис на бусу до мене, Сунце ме огрејало у сред ове рупе: 45. Што би рекла Дона Четрес' петарда иде све до Саве између блокова 44 и 45, то ми пасује ко дупе на ношу. Па супер, само што сам на трен заборавио да већ пола године не живим у том крају. У магновењу се присетим да на тој окретници полази линија 82, а она преко Бежаније силази до павиљона, ту хватам 16-ицу и ето ме у крају, ју-ху. Јесте. Пошто су у питању све почетне станице, проблема са избором места за седење нисам имао, дигнутих обрва са рукама у џеповима кренем од возача и бирам. Увалим се блажено и док чекам покрет, слушам мајстора како се договара са неким колегом да се нађу што пре, јер му је ово последња тура. Кад му га је дао по ђевреку (волану) што рече Буђави! Бус је попут Уклетог Холандеза звекетао празним улицама ретко стајући понегде да покупи још ређе путнике. Срећом па су шорови оивичени кућама од које смо се одбијали и настављали да држимо некако правац, а осећај такмичара склупчаног у малом кориту на боб стази није ме напуштао до краја. У неком сокачету уштопова га мајстор у месту, отвори прозор и у најбољем духу црногорске саобраћајне етике започе ћаскање са возачем који бус тера у супротном смеру. Накупило се ту неких аутомобила у колоне са обе стране, ма нема везе, чекај да му овај каже шта је чуо за њега од неке рибе. Углавном, мој мајстор тврди да то није истина, лаже кучка. Срећом те се изнервирао мало и решио да скрати разговор, па пођосмо ми даље у крстарење. Сад, где смо тачно прошли и не знам баш најбоље, биће да сам се концентрисао на поглед напред, али у неком моменту се обресмо у Главној улици. Земун село и даље. Ломи га баја на семафорима без пардона, па десно, па опет десно, тек тутњимо Тошиним бунаром све до нафтне долине илити малог Кувајта. То вам је улица Јурија Гагарина, коју сам прозвао тако зато што су градски оци смислили да је сасвим у реду ако у једној улици посаде пет бензинских пумпи у низу. Што? Па, провизија је чудо. Испадох на окретници док је шофер у журби окретао бус под ручном и палио у матичну гаражу као највећи ударник из времена Алије Сиротановића.
Бусева са бројем 45 није прошло више од десетак, док нисам схватио да 82 иде прилично ретко. Нека плавка иза мене се преко телефона жалила момку или мужу како је, ето тек сад стигла да седне на станици, цео дан јури као луда. Вероватно мученица ради као конобарица. „Јел треба нешто да купим за кућу? Како не, а цигарете? Ето видиш да треба...“ и тако. Оде и она. Ноћ је већ резала својом свежином, али није битно, бата Гоја има кошуљу кратких рукава, то је баш адекватно. Па, нисам знао да ћу оволико да се задржим. Иако на табли пише ред вожње, слабо да ми то нешто значи кад немам сат, батерије на фото апарату се испразниле одавно и сада већ почињем да осећам умор у костима. Отегла се ова стајанка поприлично, шеткам, пљуцкам, кашљуцам. А имам и потребе, још од претходног буса.
Звучи невероватно, али нека крш лимузина са мојим бројем упловљава у станицу, улазим и мајстор креће скоро моментално. Био сам присебан довољно да се ухватим за шипку и да га питам где је последња, јел на окретници 16-ице? „Ти бре ниси здрав, па не возим тамо већ две године, сад је задња на Кеју!“ (немој да ми стварно буде задња, мислим се ја). Опет Земун, па не могу да верујем, хоћу ли икад стићи. А онда сам се опуштено спустио на седиште на крају аутобуса (лош избор, пропали амортизери, изби ми бубреге), схвативши ипак да се моје путешествије ближи крају. Мајстор је тако брзо возио по пустом Новаћу и Бежанији да сам помислио: „Ако га буде нагарио још мало брже, стићи ћемо пре него што смо кренули, кеве ми“. Овога пута само сам регистровао на кратко (колико ми је то возач дозволио) познате крајеве кроз које пролазим. Додуше, пусто је као после нуклеарног инцидента, али зато и јурцамо. Окретница на земунском кеју има лепу особину да на њој полази и линија 88, а ова иде поред мене. То је баш лепо. Мало сам се уморио од целе приче.
Пут од станице где сам сишао са буса до зграде сам прошетао задовољан дивним даном, нешто динамичније завршнице него што сам очекивао, а све је трајало 6 сати. Следећи пут ћу или шетњу или рулет, заједно јок.
 |
| Рулет шетња |