Требало је само да одем до дирекције ГСБ на Дорћолу и предам документа за повластицу. Па онда бих могао да наставим у шетњу тим крајем, ретко залазим на Четврти пут, како су га некад Турци звали. Дође човеку понекад да споји корисно са лепим и заврши више ствари одједном (то се сада у свету зове „мултитаскинг“). Глуп амерички израз, као и већина осталих које су смислили велики магови инстант нације, битно је само како нешто звучи и изгледа, први наступ мора да буде гламурозан, суштина је неважна. Брзи запослени људи данас много воле да себе виде у том светлу и да се гађају „фенси“ изразима, ваљда изгледају већи, лепши и паметнији себи и другима. Осим тога и свет рачунара је донео свој пакет незаобилазних речи на које смо се толико навикли, да нам смешно звуче преведени, наши изрази истог ђубрета, па нас је изгледа срамота да их користимо. Немце, Французе или Шпанце није срамота, богами се ни Хрвати не гаде домаће речи, али само код нас глупо звучи када се каже „Штампај“ уместо „Print“. Е, али смо ми и то њихово дорадили (у духу нашег језика, наравно), па тако ову команду сви знамо под именом „Принтај“. Сјајно. Носити данас каубојски шешир или арапски шал, слушати ирске нарицаљке и туђи етно, живети по Фенг Шуи или фитнес законима, ствар је престижа, па све је то и боље и лепше и веће него ово наше старо. То је ново време. То су нови људи. Не разумем ти ја то.
Кренем тако ујутру, упашем фото апарат и узмем сва она документа за вађење повластице за незапослене, срећан што сам се сетио да понесем све што траже на шалтеру, да ме не врате. Опијен успехом превидео сам само једну ствар, нажалост, кључну. Паре. Одлука да радим више ствари одједном показала се, као и увек, потпуно погрешном, што ће произвести ефекат кинеског махања црвеним књижицама и викања парола. У мом случају то је значило да ћу цео дан провести носећи штос А4 папира у руци (нисам хтео фасциклу, мислећи да ћу документа предати) и извикивати пароле као: „Носи коњу, за боље и ниси“ или „Ако, кад немаш новчаник“ или једноставно: „Какав сам ја мрмот“. Не би то било ништа страшно да нисам фото-манијак, апарат ми је стално у рукама, а требају ми обе. Ћути и трпи.
За почетну тачку сам одабрао Скадарлију, после толико година. Пред крај моје основне школе и током средње, ово место је било пуно нас клинаца без лове, али са жељом да удахнемо тај „живот“, како се некада звао провод. Тутњали смо горе-доле упијајући порозним очима баш сваки детаљ и учећи трикове старије господе која је овде била у транзиту до своје омиљене кафане. Горњи део улице где се налази „Код два бела болуба“ (нови газда ће је вероватно прекрстити у „White dove“) био је само слатки увод у шаренило које нас је чекало испод фонтане, стрпљиво као Мачак и Лисац јадног и наивног Пинокија. Ту сам са Таћом шетао неког шнауцера и слушао њене трактате о фонетским правилима пољског језика. Код барјака и чесме је једино место где смо били редовни гости и то чекајући у дугачком реду на издубљену лепињу напуњену врућим гулашом. На прве кораке по скадарлијској калдрми ноге као да су се сетиле свих џомби по којима су у својој младости газили и боеми овога града, рецитујући надахнуто своје вреле стихове или нервозно мажући четкицама по ко зна који пут детаљ слике који покушавају да оживе. Нови локали и називи ме нису изненадили, некако имају исту душу као ово очаравајуће место и делују као природни наставак целе приче. Зато сам био стварно разочаран видевши да се у сред улице, под окриљем скела и платнених застора диже огромна банка, споменик њеном величанству долару, симбол опшег напретка и процвата. Тачно преко пута забринуто седи Ђура Јакшић и у неверици ћути. Шта ће, паре су то.
Јутро је и нема гужве, тек понеки гост који испија кафицу и чита новине, ужурбани пролазник, радознали туриста или доставно возило. Конобари лагано клизе међу столовима обављајући последње припреме и жустро очима тражећи жртву. Претпостављам да је акција увече, просто бих се разочарао када би ми неко рекао да ту више нико не долази. Ушао сам у неколико башти иза ресторана, колико да осетим амбијент кафане у тишини и направио пар лепих снимака. „Два јелена“, Има дана“, „Три шешира“, знаменита места овог велеграда, свако са својом провереном клијентелом и верним навијачима. Ту сам први пут, још као момчић, од брата Боре чуо за вина као што су „Поступ“ и „Дингач“, мислећи да наручују неку крџу, јер до мојих ушију ти називи до тада нису допирали. Мало ниже, цела зграда Пиваре је омалана неким избледелим, старим и изанђалим мотивима зграда у перспективи, што је опет много боље него да вас напада као смрт монотона и безлична фасада фабрике. Сада ту чаме прашњаве клупе и столови од дрвених облица, по узору на пивнице каквих има свуда, а унутрашњост зјапи некако прљаво, јефтино. Какви су ту били концерти 80-их година, само кад се сетим, чудо једно. Имао сам среће да најлепши део своје младости проживим у годинама тоталног музичког узлета и авангарде, названог како му и доликује: „Нови талас“. Гага, Сале, Пава, Сања и ја смо често долазили овде на свирке и по неко пићенце.
Мало ниже је Основна школа испред чијег улаза је било биоскопско платно и пуштали су увече цртаће на општу радост свих пролазника, старих и младих. Обавезна станка. Иначе је доњи део улице мање интересантан и да нема кафане „Скадарлија“ у дну, некако би се распала цела, ова јој дође нешто као матица на шраф.
Савијем лево улицом Страхињића Бана. То кратко парче до Француске улице је посебно мирно и пријатно место са лепим зградама и баконима. Неки шерет се досетио и низ прозор пустио мердевине од канапа и монтирао Деда мраза са џаком како се, кобајаги пење и доноси дарове. Нешто даље у прозор су уденуте две симпатичне луткице, дечака и девојчице која га љуби како то само деца раде. Онда нека жута кућа (али баш жута) са зеленим прозорима, па бујни бршљан кога у овом делу града има пуно, и онда схватим да више не постоји чувена стара лепотица из Добрачине 15 (на углу Симине), ипак су је срушили и сада ту мудоње нешто граде. То је била кућа са историјом: направили су је богаташи, а у њој је живела читава лепеза ликова, од амбасадора до бескућника и наркомана. Од када ја пролазим крај ње, никога ту нисам видео, а за последњег власника кажу да је живео у иностранству и није га било брига за кућу. Моји кумови, Дона и ја смо маштали како ћемо једног дана да је купимо и живимо заједно, као комуна. Иза те, стоји и данас једна раскошна бордо кућа са белим детаљима, у чијем су се великом дворишту некада често одржавале изложбе и књижевне вечери. Љубазна власница је била Неда Арнерић и тамо су ме неколико пута водиле Јелена и њена мајка.
Француском узбрдо, Доситејевом низбрдо, Добрачином узбрдо... и тако штрапац преплетеним дичним улицама са чувеним именима и историјом. Извијено бронзано тело дечака поред разбијеног крчага из кога тече вода, успомена је на турски зулум и каснију буну против дахија. Доле код Прве гимназије постоји табла посвећена освајању старе Видин капије од стране хероја из Првог српског устанка, Главаша и Коларца са својим делијама. Славни и тешки дани, па како то можемо да заборавимо?
Одмах поред је и Храм Св. Александра Невског, дивна црква, урађена у најлепшем маниру старих светиња. Спољну једноставност омалтерисане фасаде красе преплети око прозора и врата, као и декорација на капителима стубова и фризовима. Као што то бива у животу (ред меса, ред сланине), после све ове лепоте обавезно следује и шамар да разбистри мисли. Мени је дошао у виду дуго чекане зграде ГСБ. Уђем, питам, изађем. Скоро као у оној реклами за банку, само што вам у реклами никад не кажу да треба да се плати, ваљда сам се зато и опустио. Ма није мени проблем што ћу да опет гечим довде, волим ја да шетам, него где ћу сад да турим ове папире? Јао, Горане, глупане (храбрим се успут), гледам ја њих, гледају они мене. Знаш шта, море, има да их савијем на формат шибице ако треба, али да их носим у руци, нема шансе. Најрадије би их сада бацио, него ко ће опет да комплетира целу документацију са све сликом. Увек се сетим какве роспије могу да вребају иза шалтерског стакла, на крају ће ми тражити и слику са ћалетовог и кевиног венчања („у, овде ти мајка баш лепо испала“). Савиј једном, савиј други пут и гле чуда, стаде у џепс мојих летњих чакшира, без по муке. Па то си могао и раније, сељо да урадиш, а не да их стављаш у уста као куче новине, сваки пут кад нешто сликаш, бруко свих Анђелића. Ма, ћути, добро је, могао сам и да се не сетим овога.
Овај део града сам увек волео, исто као и Неимар. Пуно наочитих кућа које имају неку своју причу, патинираних и умотаних у тако ретко и драгоцено зеленило. Горњи део, од Узун-Миркове до Цара Душана је смештен на падини и више припада градском језгру, па су и зграде веће и раскошније, а после све иде равно и објекти се смањују, као да их неко притиска одозго. Велике зграде уступају место мањим, а онда се полако убацују и породичне куће са видним двориштима, оазама зеленила.
Са изузетком нових зграда у Високог Стевана, што се више приближавате дунавском кеју, то су куће мање и старије. Пред сам крај сам нашао неке примерке који су тако изгледали вероватно и пре више векова када су направљене. Уџерице, не више од моје подигнуте руке, са капијицама и прозорчићима као да ту живе Хобити, а не староседеоци Београда, Дорчолци. Није реткост видети праву тарабу, дашчаре, накривљене старе антене, таласасте салонит плоче и стари бибер цреп на крову и на стотине разнобојних канапа за веш разапетих између кућица и ограде. Обавезно неко дремљиво куче у хладу и извијену мачку на зиду. Напуштене куће. Нема чак ни кафана, ни продавница, тек понеки интересантни локал као што је Ново брдо, мада имам утисак да је за снајку која ради унутра време стало пре неких 20-ак година.
Крстарим опет по делу града који је познат по називу Силиконска долина, захваљујући гомили спонзоруша које у локалним извиканим кафићима покушавају себи да ухвате прилику, по строго утврђеним правилима понашања, како за њих, тако и за бумбаре који хоће да буду виђени са намонтираним рибама. Све је сведено на чист пословни интерес: ја теби паре, ти мени статус. У преподневно време ту по башти седе градске фаце и Црногорци, пијуцкају еспресо, опрезно гледају лево-десно и уговарају послове. Ту седе и они који би желели да буду виђени, да буду на извору свега, да се мало хвале, да... ко зна шта, углавном фолиранти и шминкери. Овде је видно повишена напетост у односу на топлу калдрму Скадарлије и немам никакву жељу да седнем у Дорјан Греј, рецимо, иако заиста изгледа по мом укусу.
Као кад делфин исплива на површину да удахе ваздух, тако и ја негде код ПМФ-а искачем из овог урбаног миљеа и на кратко освежење налазим у Студентском парку. У граду су ретке прилике да се наиђе на овако леп комад зелениша, зато људи и воле да ту дођу. Неколико споменика (од којих ми је посебно драг онај Доситеју Обрадовићу), подоста клупа, цвећа, дечијих скаламерија и наравно, људи. Студентарија углавном и родитељи са децом. На изласку из парка се мимоилазим са послушном групом дечице коју брижне васпитачице усмеравају као овчице према клупама. „Децо идите лепо по стази, а не по трави...“ и таман кад сам помислио како је то дивно и пажљиво, чујем је како меље глупости које сваки дан слушамо: „... јер знате да у трави живе крпељи, то су оне мале, ситне али опасне животињице које нас онако гризу и уједају и онда се разболимо и...“ Трепћу јадне мале совице, шта ће, слушају и све верују.
Код турбета опет клизнем низбрдо и већ сам код Велике школе, на чијим су пешачким прелазима уместо стандардних, насликане праве правцате зебре. Добра фора. Не помаже много, пошто бахати и нервозни градски возачи не познају границе ни слово закона. Владавина аутомобила је достигла невероватне размере, просто се плашим да погледам 20-ак година унапред. У овом делу је много већа активност, највише захваљујући мноштву локала, продавница, школа, садржаја, а све је потпуно отворено и кључа, за разлику од претходних улица где је све некако мирно и ушушкано зеленилом великог дрвећа, трач-партијама и тајнама од поверења. „Баш нешто и не морам у сваку улицу“, мислим се у себи, гледајући да прескочим ову Книћанинову. Ипак, ђаво ми није дао мира, прођем ја и њом. И то ми је један од лепших момената у шетњи. Наилазим на отворену капију неке породичне куће и видим пространо двориште унутра. На сред авлије стоји велика кишобран-решетка за сушење веша, окићена као божићно дрво, а нека млада дева га полако окреће да се осуши и друга страна која је била у хладу. Идем даље гледајући бели зид дворишта, отприлике моје висине, на врху засвођен коритастим црепом. Сељак у мени се одмах обрадује чим види камен, дрво или цреп и онда још велика смоква која се нагиње на улицу показујући огромне плодове какве никада нисам видео. Какви ће бити у августу када дозру, могу само да замислим. Фотографишем неколико пута, а онда на ћошку видим како се разгранала и скоро потпуно сазрела једна рана трешња, препуна црвених очију слонова који се крију у крошњи. Ово ме је скроз дотукло и таман кад сам се развукао у осмех и укључио апарат циљајући једну лепу трешњу, ветар ми донесе свежину чистог веша и првих трешања заједно. Спустим апарат, затворим очи, удахнем дубоко и смешкам се. Све и да ме је неко гледао, не бих овај тренутак пропустио ни за шта на свету, ретко се догађају овакви таласи лепоте.
Ређају се слике предивних гроздова црвених ружа и орлових канџи испред неке фирме, напуштени колосек некадашњег трамваја са учмалим чуваром иза кога се назире олињала фабрика (шта ли тај чува, мученик?), неколико романтичних балкона и дворишта, украшене саксије у прозору, цвеће које се пружа кроз решетке приземних станова, клупица у сенци крошње жутих ружа... и тако у недоглед, све док нисам испао кроз Јеврејску улицу чак до Тадеуша, таман код оног подземног пролаза за базен „25.мај“. Бацим поглед и схватим да је мој синоћни груби план у глави био савршен, скрећем према огромној фабрици „Беко“ која сада чека неког великаша да је спасе из беде полупаних прозора и немих зидова и улазим кроз нову Видин капију у Калемегдан.
Лепо је видети стару лепотицу из овог угла и препознавати делове тврђаве са одушевљењем: Калемегданска тераса, Кула Јакшића, црква Свете Петке, Опсерваторија... и тако све до Победника. Испод њих је зелена падина по којој се весело шеврдају степенице све до пешачких стаза по којима ходам. Добрих 50-ак метара је широк овај зелени појас између зидина и пута, односно пруге и начичкан је клупама, дрвећем, старим ратним справама, понеким шетачем и њиховим куцама. Не кријући одушевљење овим фантастичним местом, наглас коментаришем, смејем се и дубоко удишем мирис свеже покошене траве. Кренем корак даље, па се вратим. Опет, али не иде, брате слатки. Дотетурам се некако до капије Карла VI, а даље ни макац. Ноге би и хтеле, али очи су ми исцуреле по овим ливадама и опекама и четинарима и... па где да идем без очију, не ваља. Схватам да ме је амбијент заробио и уопште се нисам опирао. Сео сам на прву клупу, скинуо фото апарат, ћутао и гледао. Додајем га на списак моји ретких омиљених места, што је ретка привилегија, имајући у виду да већ имам једно на Калишу. Седео сам довољно дуго да се одморим, препородим, науживам, видим момке који гађају луком и стрелом и неке људе који доносе воду са чесме и најзад, ожедним.
Прођем кроз капију, наравно изокола сликајући цвеће и прозорска окна, кад ето мене код Милетове чесме. Боже мили, чуда великога, кад сам кренуо да се умивам по овој врућини, пијем ону свежу укусну водицу, мало је фалило да се скинем го, испљускам, окупам и онда трчим гологуз по ливадама, него... били ту неки фини људи, напајају псе, па ко велим срамота да им плашим кучиће. Ма кучиће и некако, али овај баја не би ухватио жену више никад, побегла би ко ђаво од крста. Културно се осмехнем људима, док ми у глави и даље траје филм како јурим ову тету по пољанама објашњавајући да нисам никакав калемегдански давитељ. Нешто даље наилазим на опасну концентрацију булки по брдима и жагор који допире негде одозго, а припада клинцима расутим по врху бедема, као што смо некада и ми радили. Заобиђем целу тврђаву и нађем се пред Победником (само 50 метара испод) и схватим да цели плато Горњег града уствари лежи на огромном гребену који придржава брдо да се не сручи у Ушће. „Даље нећеш моћи“ бруји ми чувена реченица из филма, док процењујем шта још има интересантно да се види. Ту је гомила пролећног цвећа расутог у ватромету боја по пешчарским динама испод Калемегдана, сусреће се са путем и као да некако прелази на другу страну и наставља свој шарени поход. Пењем се на насип до пута да нешто сликам и онда одозго видим диван ресторанчић убуџен између пруге и реке, на штрафти од 15-ак метара. Зове се Бела Виста илити Леп поглед, по нашки, а заиста и заслужује то име. Све пролази овуда као кроз неки левак, пут, пруга, бициклистичка стаза, ресторан и река, а онда опет проширење. Погледао сам истакнути јеловник, цене су сасвим пристојне, поглед најлепши, атмосфера мирна уз пријатну музику, љубазно особље и слободан паркинг, па има ли нешто боље од овога?
Признајем да сам последњи пут ишао овом трасом када су биле велике поплаве 1982.године, а ми као акцијаши давали свесрдну помоћ у прављењу насипа. Радили смо по сменама, дан или ноћ, шта те ухвати. Попнеш се на теретни воз крцат џаковима са песком и када стане брзо истоварујеш и зидаш бедем између пруге и реке, не би ли како-тако спречио надирање бујице. Јалов је то посао, природа је чудо, увек то кажем, не можеш зауставити тај организам. Можда малко успорити, али и то је било довољно да се неке јадне породице евакуишу из целог доњег Дорћола који је опкољен рекама. У школу готово да нисам ишао (богами две недеље), али добра моја разредна, Нада Јеловац ме је пуштала знајући да стварно чиним нешто корисно. Моје омиљене „официрске“ чизме пале су као жртва ове бесомучне борбе, а кева ми је после купила друге. Нису биле баш такве, италијанске, али само нек је висока сара и ја сам срећан.
Одавде решим да се вратим до куле Небојша и мало је сликам. Иде се уском стазом обележеном за бајсеве, а ко воли (као ја) може и старом пругом обраслом у црвене, жуте и љубичасте цветове. Ту код куле је велико проширење, па су то искористили да терен поплочају и поставе ресторан-сплавове и њихове баште напољу, наткривене великим жутим сунцобранима. Веома дискретно, готово пусто место, иако би по капацитету могло да прими хиљаду гостију. Седео је само један момак и нешто пребирао по мобилном. Сликам Небојшу одавде и оданде, близу и подаље, ма само што не кажем: „Јел можеш мало десно?“, шта ћу кад волим. Она је била контролни пункт за све што плови по реци и прва одбрана града када су нападали са воде. Зато је и добила то име, Неустрашива, Небојша. Све време гледам лево гомилу неких белих шатора, као да су опет навалили Турци, дођем тамо и видим да је била нека велика фешта, па се сада склања. Укапирам по амбијенту да је то онај тениски турнир који је организовао Новак Ђоковић, па ми мало и буде драго да се чује лепа реч о Београду и о Србији. Код базена „25.мај“ схватим да овако могу до прекосутра и решим да завршим шетњу. Са неверицом сам ушао у аутобус 24, гледајући да ли је ово неки екстра луксузни линијски бус (мали, а сија ко дечија гуза), а мајстор ће: „Ма уђи слободно, регуларна линија, него реагује само на прање“, мислећи вероватно колико се поправи утисак само када се аутобус лепо одржава.
На Тргу Републике неплански свратим до аутобуса Завода за трансфузију крви и питам јел слободно за даваоце, на шта су ме љубазне сестре упутиле да седнем и попуним формулар. Обострано штампан са 6000 питања, а мени вруће... „Јел мора?“ „Мора!“. Попуњавам и гунђам као да сам на испиту, успут замишљајући сестру у неком дискретнијем амбијенту, али без бичева и доминације, него само опуштено. Готово коначно, предајем. А сека се испречила на степеницама буса и чита онај мој формулар, ваљда треба да се рвемо? „Аааа, па не може...“ (а ја се сетим „Националне класе“, „...ово је ђунта са ситним нутом“), „... па не може господине, нисте ништа јели од јутрос“. Пробао сам да објасним да сам већ 6 сати у шетњи, на шта су остале сестре зацаклиле окицама и прекрстиле ногицама: „Уууу па благо вама кад сте тако издржљиви“. Видим да ћу бити радо виђен гост у лонцу, па се прибрано и културно латим часног повлачења уз чувени осмех мале деце када се усеру у у гаће. У магновењу се ипак сетим оног формулара и замолим да ми га дају, нећу ваљда опет да га попуњавам, кукала ми мајка.
А само сам хтео да предам за повластицу.
Кренем тако ујутру, упашем фото апарат и узмем сва она документа за вађење повластице за незапослене, срећан што сам се сетио да понесем све што траже на шалтеру, да ме не врате. Опијен успехом превидео сам само једну ствар, нажалост, кључну. Паре. Одлука да радим више ствари одједном показала се, као и увек, потпуно погрешном, што ће произвести ефекат кинеског махања црвеним књижицама и викања парола. У мом случају то је значило да ћу цео дан провести носећи штос А4 папира у руци (нисам хтео фасциклу, мислећи да ћу документа предати) и извикивати пароле као: „Носи коњу, за боље и ниси“ или „Ако, кад немаш новчаник“ или једноставно: „Какав сам ја мрмот“. Не би то било ништа страшно да нисам фото-манијак, апарат ми је стално у рукама, а требају ми обе. Ћути и трпи.
За почетну тачку сам одабрао Скадарлију, после толико година. Пред крај моје основне школе и током средње, ово место је било пуно нас клинаца без лове, али са жељом да удахнемо тај „живот“, како се некада звао провод. Тутњали смо горе-доле упијајући порозним очима баш сваки детаљ и учећи трикове старије господе која је овде била у транзиту до своје омиљене кафане. Горњи део улице где се налази „Код два бела болуба“ (нови газда ће је вероватно прекрстити у „White dove“) био је само слатки увод у шаренило које нас је чекало испод фонтане, стрпљиво као Мачак и Лисац јадног и наивног Пинокија. Ту сам са Таћом шетао неког шнауцера и слушао њене трактате о фонетским правилима пољског језика. Код барјака и чесме је једино место где смо били редовни гости и то чекајући у дугачком реду на издубљену лепињу напуњену врућим гулашом. На прве кораке по скадарлијској калдрми ноге као да су се сетиле свих џомби по којима су у својој младости газили и боеми овога града, рецитујући надахнуто своје вреле стихове или нервозно мажући четкицама по ко зна који пут детаљ слике који покушавају да оживе. Нови локали и називи ме нису изненадили, некако имају исту душу као ово очаравајуће место и делују као природни наставак целе приче. Зато сам био стварно разочаран видевши да се у сред улице, под окриљем скела и платнених застора диже огромна банка, споменик њеном величанству долару, симбол опшег напретка и процвата. Тачно преко пута забринуто седи Ђура Јакшић и у неверици ћути. Шта ће, паре су то.
Јутро је и нема гужве, тек понеки гост који испија кафицу и чита новине, ужурбани пролазник, радознали туриста или доставно возило. Конобари лагано клизе међу столовима обављајући последње припреме и жустро очима тражећи жртву. Претпостављам да је акција увече, просто бих се разочарао када би ми неко рекао да ту више нико не долази. Ушао сам у неколико башти иза ресторана, колико да осетим амбијент кафане у тишини и направио пар лепих снимака. „Два јелена“, Има дана“, „Три шешира“, знаменита места овог велеграда, свако са својом провереном клијентелом и верним навијачима. Ту сам први пут, још као момчић, од брата Боре чуо за вина као што су „Поступ“ и „Дингач“, мислећи да наручују неку крџу, јер до мојих ушију ти називи до тада нису допирали. Мало ниже, цела зграда Пиваре је омалана неким избледелим, старим и изанђалим мотивима зграда у перспективи, што је опет много боље него да вас напада као смрт монотона и безлична фасада фабрике. Сада ту чаме прашњаве клупе и столови од дрвених облица, по узору на пивнице каквих има свуда, а унутрашњост зјапи некако прљаво, јефтино. Какви су ту били концерти 80-их година, само кад се сетим, чудо једно. Имао сам среће да најлепши део своје младости проживим у годинама тоталног музичког узлета и авангарде, названог како му и доликује: „Нови талас“. Гага, Сале, Пава, Сања и ја смо често долазили овде на свирке и по неко пићенце.
Мало ниже је Основна школа испред чијег улаза је било биоскопско платно и пуштали су увече цртаће на општу радост свих пролазника, старих и младих. Обавезна станка. Иначе је доњи део улице мање интересантан и да нема кафане „Скадарлија“ у дну, некако би се распала цела, ова јој дође нешто као матица на шраф.
Савијем лево улицом Страхињића Бана. То кратко парче до Француске улице је посебно мирно и пријатно место са лепим зградама и баконима. Неки шерет се досетио и низ прозор пустио мердевине од канапа и монтирао Деда мраза са џаком како се, кобајаги пење и доноси дарове. Нешто даље у прозор су уденуте две симпатичне луткице, дечака и девојчице која га љуби како то само деца раде. Онда нека жута кућа (али баш жута) са зеленим прозорима, па бујни бршљан кога у овом делу града има пуно, и онда схватим да више не постоји чувена стара лепотица из Добрачине 15 (на углу Симине), ипак су је срушили и сада ту мудоње нешто граде. То је била кућа са историјом: направили су је богаташи, а у њој је живела читава лепеза ликова, од амбасадора до бескућника и наркомана. Од када ја пролазим крај ње, никога ту нисам видео, а за последњег власника кажу да је живео у иностранству и није га било брига за кућу. Моји кумови, Дона и ја смо маштали како ћемо једног дана да је купимо и живимо заједно, као комуна. Иза те, стоји и данас једна раскошна бордо кућа са белим детаљима, у чијем су се великом дворишту некада често одржавале изложбе и књижевне вечери. Љубазна власница је била Неда Арнерић и тамо су ме неколико пута водиле Јелена и њена мајка.
Француском узбрдо, Доситејевом низбрдо, Добрачином узбрдо... и тако штрапац преплетеним дичним улицама са чувеним именима и историјом. Извијено бронзано тело дечака поред разбијеног крчага из кога тече вода, успомена је на турски зулум и каснију буну против дахија. Доле код Прве гимназије постоји табла посвећена освајању старе Видин капије од стране хероја из Првог српског устанка, Главаша и Коларца са својим делијама. Славни и тешки дани, па како то можемо да заборавимо?
Одмах поред је и Храм Св. Александра Невског, дивна црква, урађена у најлепшем маниру старих светиња. Спољну једноставност омалтерисане фасаде красе преплети око прозора и врата, као и декорација на капителима стубова и фризовима. Као што то бива у животу (ред меса, ред сланине), после све ове лепоте обавезно следује и шамар да разбистри мисли. Мени је дошао у виду дуго чекане зграде ГСБ. Уђем, питам, изађем. Скоро као у оној реклами за банку, само што вам у реклами никад не кажу да треба да се плати, ваљда сам се зато и опустио. Ма није мени проблем што ћу да опет гечим довде, волим ја да шетам, него где ћу сад да турим ове папире? Јао, Горане, глупане (храбрим се успут), гледам ја њих, гледају они мене. Знаш шта, море, има да их савијем на формат шибице ако треба, али да их носим у руци, нема шансе. Најрадије би их сада бацио, него ко ће опет да комплетира целу документацију са све сликом. Увек се сетим какве роспије могу да вребају иза шалтерског стакла, на крају ће ми тражити и слику са ћалетовог и кевиног венчања („у, овде ти мајка баш лепо испала“). Савиј једном, савиј други пут и гле чуда, стаде у џепс мојих летњих чакшира, без по муке. Па то си могао и раније, сељо да урадиш, а не да их стављаш у уста као куче новине, сваки пут кад нешто сликаш, бруко свих Анђелића. Ма, ћути, добро је, могао сам и да се не сетим овога.
Овај део града сам увек волео, исто као и Неимар. Пуно наочитих кућа које имају неку своју причу, патинираних и умотаних у тако ретко и драгоцено зеленило. Горњи део, од Узун-Миркове до Цара Душана је смештен на падини и више припада градском језгру, па су и зграде веће и раскошније, а после све иде равно и објекти се смањују, као да их неко притиска одозго. Велике зграде уступају место мањим, а онда се полако убацују и породичне куће са видним двориштима, оазама зеленила.
Са изузетком нових зграда у Високог Стевана, што се више приближавате дунавском кеју, то су куће мање и старије. Пред сам крај сам нашао неке примерке који су тако изгледали вероватно и пре више векова када су направљене. Уџерице, не више од моје подигнуте руке, са капијицама и прозорчићима као да ту живе Хобити, а не староседеоци Београда, Дорчолци. Није реткост видети праву тарабу, дашчаре, накривљене старе антене, таласасте салонит плоче и стари бибер цреп на крову и на стотине разнобојних канапа за веш разапетих између кућица и ограде. Обавезно неко дремљиво куче у хладу и извијену мачку на зиду. Напуштене куће. Нема чак ни кафана, ни продавница, тек понеки интересантни локал као што је Ново брдо, мада имам утисак да је за снајку која ради унутра време стало пре неких 20-ак година.
Крстарим опет по делу града који је познат по називу Силиконска долина, захваљујући гомили спонзоруша које у локалним извиканим кафићима покушавају себи да ухвате прилику, по строго утврђеним правилима понашања, како за њих, тако и за бумбаре који хоће да буду виђени са намонтираним рибама. Све је сведено на чист пословни интерес: ја теби паре, ти мени статус. У преподневно време ту по башти седе градске фаце и Црногорци, пијуцкају еспресо, опрезно гледају лево-десно и уговарају послове. Ту седе и они који би желели да буду виђени, да буду на извору свега, да се мало хвале, да... ко зна шта, углавном фолиранти и шминкери. Овде је видно повишена напетост у односу на топлу калдрму Скадарлије и немам никакву жељу да седнем у Дорјан Греј, рецимо, иако заиста изгледа по мом укусу.
Као кад делфин исплива на површину да удахе ваздух, тако и ја негде код ПМФ-а искачем из овог урбаног миљеа и на кратко освежење налазим у Студентском парку. У граду су ретке прилике да се наиђе на овако леп комад зелениша, зато људи и воле да ту дођу. Неколико споменика (од којих ми је посебно драг онај Доситеју Обрадовићу), подоста клупа, цвећа, дечијих скаламерија и наравно, људи. Студентарија углавном и родитељи са децом. На изласку из парка се мимоилазим са послушном групом дечице коју брижне васпитачице усмеравају као овчице према клупама. „Децо идите лепо по стази, а не по трави...“ и таман кад сам помислио како је то дивно и пажљиво, чујем је како меље глупости које сваки дан слушамо: „... јер знате да у трави живе крпељи, то су оне мале, ситне али опасне животињице које нас онако гризу и уједају и онда се разболимо и...“ Трепћу јадне мале совице, шта ће, слушају и све верују.
Код турбета опет клизнем низбрдо и већ сам код Велике школе, на чијим су пешачким прелазима уместо стандардних, насликане праве правцате зебре. Добра фора. Не помаже много, пошто бахати и нервозни градски возачи не познају границе ни слово закона. Владавина аутомобила је достигла невероватне размере, просто се плашим да погледам 20-ак година унапред. У овом делу је много већа активност, највише захваљујући мноштву локала, продавница, школа, садржаја, а све је потпуно отворено и кључа, за разлику од претходних улица где је све некако мирно и ушушкано зеленилом великог дрвећа, трач-партијама и тајнама од поверења. „Баш нешто и не морам у сваку улицу“, мислим се у себи, гледајући да прескочим ову Книћанинову. Ипак, ђаво ми није дао мира, прођем ја и њом. И то ми је један од лепших момената у шетњи. Наилазим на отворену капију неке породичне куће и видим пространо двориште унутра. На сред авлије стоји велика кишобран-решетка за сушење веша, окићена као божићно дрво, а нека млада дева га полако окреће да се осуши и друга страна која је била у хладу. Идем даље гледајући бели зид дворишта, отприлике моје висине, на врху засвођен коритастим црепом. Сељак у мени се одмах обрадује чим види камен, дрво или цреп и онда још велика смоква која се нагиње на улицу показујући огромне плодове какве никада нисам видео. Какви ће бити у августу када дозру, могу само да замислим. Фотографишем неколико пута, а онда на ћошку видим како се разгранала и скоро потпуно сазрела једна рана трешња, препуна црвених очију слонова који се крију у крошњи. Ово ме је скроз дотукло и таман кад сам се развукао у осмех и укључио апарат циљајући једну лепу трешњу, ветар ми донесе свежину чистог веша и првих трешања заједно. Спустим апарат, затворим очи, удахнем дубоко и смешкам се. Све и да ме је неко гледао, не бих овај тренутак пропустио ни за шта на свету, ретко се догађају овакви таласи лепоте.
Ређају се слике предивних гроздова црвених ружа и орлових канџи испред неке фирме, напуштени колосек некадашњег трамваја са учмалим чуваром иза кога се назире олињала фабрика (шта ли тај чува, мученик?), неколико романтичних балкона и дворишта, украшене саксије у прозору, цвеће које се пружа кроз решетке приземних станова, клупица у сенци крошње жутих ружа... и тако у недоглед, све док нисам испао кроз Јеврејску улицу чак до Тадеуша, таман код оног подземног пролаза за базен „25.мај“. Бацим поглед и схватим да је мој синоћни груби план у глави био савршен, скрећем према огромној фабрици „Беко“ која сада чека неког великаша да је спасе из беде полупаних прозора и немих зидова и улазим кроз нову Видин капију у Калемегдан.
Лепо је видети стару лепотицу из овог угла и препознавати делове тврђаве са одушевљењем: Калемегданска тераса, Кула Јакшића, црква Свете Петке, Опсерваторија... и тако све до Победника. Испод њих је зелена падина по којој се весело шеврдају степенице све до пешачких стаза по којима ходам. Добрих 50-ак метара је широк овај зелени појас између зидина и пута, односно пруге и начичкан је клупама, дрвећем, старим ратним справама, понеким шетачем и њиховим куцама. Не кријући одушевљење овим фантастичним местом, наглас коментаришем, смејем се и дубоко удишем мирис свеже покошене траве. Кренем корак даље, па се вратим. Опет, али не иде, брате слатки. Дотетурам се некако до капије Карла VI, а даље ни макац. Ноге би и хтеле, али очи су ми исцуреле по овим ливадама и опекама и четинарима и... па где да идем без очију, не ваља. Схватам да ме је амбијент заробио и уопште се нисам опирао. Сео сам на прву клупу, скинуо фото апарат, ћутао и гледао. Додајем га на списак моји ретких омиљених места, што је ретка привилегија, имајући у виду да већ имам једно на Калишу. Седео сам довољно дуго да се одморим, препородим, науживам, видим момке који гађају луком и стрелом и неке људе који доносе воду са чесме и најзад, ожедним.
Прођем кроз капију, наравно изокола сликајући цвеће и прозорска окна, кад ето мене код Милетове чесме. Боже мили, чуда великога, кад сам кренуо да се умивам по овој врућини, пијем ону свежу укусну водицу, мало је фалило да се скинем го, испљускам, окупам и онда трчим гологуз по ливадама, него... били ту неки фини људи, напајају псе, па ко велим срамота да им плашим кучиће. Ма кучиће и некако, али овај баја не би ухватио жену више никад, побегла би ко ђаво од крста. Културно се осмехнем људима, док ми у глави и даље траје филм како јурим ову тету по пољанама објашњавајући да нисам никакав калемегдански давитељ. Нешто даље наилазим на опасну концентрацију булки по брдима и жагор који допире негде одозго, а припада клинцима расутим по врху бедема, као што смо некада и ми радили. Заобиђем целу тврђаву и нађем се пред Победником (само 50 метара испод) и схватим да цели плато Горњег града уствари лежи на огромном гребену који придржава брдо да се не сручи у Ушће. „Даље нећеш моћи“ бруји ми чувена реченица из филма, док процењујем шта још има интересантно да се види. Ту је гомила пролећног цвећа расутог у ватромету боја по пешчарским динама испод Калемегдана, сусреће се са путем и као да некако прелази на другу страну и наставља свој шарени поход. Пењем се на насип до пута да нешто сликам и онда одозго видим диван ресторанчић убуџен између пруге и реке, на штрафти од 15-ак метара. Зове се Бела Виста илити Леп поглед, по нашки, а заиста и заслужује то име. Све пролази овуда као кроз неки левак, пут, пруга, бициклистичка стаза, ресторан и река, а онда опет проширење. Погледао сам истакнути јеловник, цене су сасвим пристојне, поглед најлепши, атмосфера мирна уз пријатну музику, љубазно особље и слободан паркинг, па има ли нешто боље од овога?
Признајем да сам последњи пут ишао овом трасом када су биле велике поплаве 1982.године, а ми као акцијаши давали свесрдну помоћ у прављењу насипа. Радили смо по сменама, дан или ноћ, шта те ухвати. Попнеш се на теретни воз крцат џаковима са песком и када стане брзо истоварујеш и зидаш бедем између пруге и реке, не би ли како-тако спречио надирање бујице. Јалов је то посао, природа је чудо, увек то кажем, не можеш зауставити тај организам. Можда малко успорити, али и то је било довољно да се неке јадне породице евакуишу из целог доњег Дорћола који је опкољен рекама. У школу готово да нисам ишао (богами две недеље), али добра моја разредна, Нада Јеловац ме је пуштала знајући да стварно чиним нешто корисно. Моје омиљене „официрске“ чизме пале су као жртва ове бесомучне борбе, а кева ми је после купила друге. Нису биле баш такве, италијанске, али само нек је висока сара и ја сам срећан.
Одавде решим да се вратим до куле Небојша и мало је сликам. Иде се уском стазом обележеном за бајсеве, а ко воли (као ја) може и старом пругом обраслом у црвене, жуте и љубичасте цветове. Ту код куле је велико проширење, па су то искористили да терен поплочају и поставе ресторан-сплавове и њихове баште напољу, наткривене великим жутим сунцобранима. Веома дискретно, готово пусто место, иако би по капацитету могло да прими хиљаду гостију. Седео је само један момак и нешто пребирао по мобилном. Сликам Небојшу одавде и оданде, близу и подаље, ма само што не кажем: „Јел можеш мало десно?“, шта ћу кад волим. Она је била контролни пункт за све што плови по реци и прва одбрана града када су нападали са воде. Зато је и добила то име, Неустрашива, Небојша. Све време гледам лево гомилу неких белих шатора, као да су опет навалили Турци, дођем тамо и видим да је била нека велика фешта, па се сада склања. Укапирам по амбијенту да је то онај тениски турнир који је организовао Новак Ђоковић, па ми мало и буде драго да се чује лепа реч о Београду и о Србији. Код базена „25.мај“ схватим да овако могу до прекосутра и решим да завршим шетњу. Са неверицом сам ушао у аутобус 24, гледајући да ли је ово неки екстра луксузни линијски бус (мали, а сија ко дечија гуза), а мајстор ће: „Ма уђи слободно, регуларна линија, него реагује само на прање“, мислећи вероватно колико се поправи утисак само када се аутобус лепо одржава.
На Тргу Републике неплански свратим до аутобуса Завода за трансфузију крви и питам јел слободно за даваоце, на шта су ме љубазне сестре упутиле да седнем и попуним формулар. Обострано штампан са 6000 питања, а мени вруће... „Јел мора?“ „Мора!“. Попуњавам и гунђам као да сам на испиту, успут замишљајући сестру у неком дискретнијем амбијенту, али без бичева и доминације, него само опуштено. Готово коначно, предајем. А сека се испречила на степеницама буса и чита онај мој формулар, ваљда треба да се рвемо? „Аааа, па не може...“ (а ја се сетим „Националне класе“, „...ово је ђунта са ситним нутом“), „... па не може господине, нисте ништа јели од јутрос“. Пробао сам да објасним да сам већ 6 сати у шетњи, на шта су остале сестре зацаклиле окицама и прекрстиле ногицама: „Уууу па благо вама кад сте тако издржљиви“. Видим да ћу бити радо виђен гост у лонцу, па се прибрано и културно латим часног повлачења уз чувени осмех мале деце када се усеру у у гаће. У магновењу се ипак сетим оног формулара и замолим да ми га дају, нећу ваљда опет да га попуњавам, кукала ми мајка.
А само сам хтео да предам за повластицу.
 |
| Силикон шетња |