Историју било ког важног догађаја чини гомила збрканих података које су људи ређали према свом виђењу, као да слажу књиге у полицу. Једни воле азбучни ред, други дају предност боји корица или дебљини књиге, а неки опет сматрају да само груписање по тематици има смисла. Хрпу исте литературе свако од нас ће поређати друкчије, јер различито доживљавамо и вреднујемо исти садржај, гледајући из свог угла. Познато нам је да историју пише победник и то не онај на Калишу. Са новим нараштајем долази нова људска жетва, која о претходној зна само оно што су је научили. И тако се одржава догма још од времена када је наша јадна врста почела да се међусобно тамани. Један паметан момак скоро рече да нема цивилизације тамо где се људи убијају. А некада давно је постојала. Један од мојих омиљених филмова (Агора, режисер Алехандро Аменабар) управо говори о бурном преласку са многобожачког веровања на монотеистичку религију, хришћанство. Упркос благости и милосрђу које проповеда (као и свака друга р