Храстопис

Ово ти је као да на писменом из српског добијеш прижељкивану тему за коју текст већ имаш написан. А волим да пишем и сликам, чудо једно. Срећом те нисам баш скроз беспослен, иначе бих роман саставио, глатко и у даху. Захваљујући мојој другарици из средње школе, Гордани Летић (сада Глишић), којој сам и почео да пишем кратки водич кроз Требиње, чудовишно испаде овај мегаломански путопис, кога одавно планирам да саставим. Као прилог имам интерактивни приказ подручја Требиња у програму  Google Earth,  где сам жутим маркицама означио сва поменута места која помињем, а ценим да треба видети. Будући да цела прича звучи хвалоспевно, треба знати да сам баждарен за уживање у лепим стварима и доживљајима који ме инспиришу. Наравно да Требиње има пуно недостатака, само ја бирам да их занемарим, па их зато прескачем и у тексту. Ово је мало место и све се брзо обиђе, али за радозналу душу, одмор и опуштање више је него довољно, јер како то лепо каже наша пословица: „Није сиромах ко мало има, ве

Требиње јесте мало, али није лоше знати унапред шта се од њега може очекивати. Несумњиво је да ће се човек сасвим лепо снаћи и без тога, шетајући насумично по градићу, али препорука увек добро дође. Ја водим крајње једноставан и непотрошачки живот, тако да ми највише пријају лепи призори, благи људи и понеко уживање у ситницама које оплемењују душу и крепе тело. Треба знати да су Херцеговци људи благе и меке природе, за разлику од сродних динарских типова значајно грубље и сировије текстуре, као рецимо Црногорци, Крајишници или Личани. Живот је овде заустављен у Аникиним временима, макар што се тиче односа међу људима, понашања и старих навика. То не значи да и даље носе фесове, једу цицвару и дижу устанке свако мало, штавише, осети се додир модерних времена, али са неком чистом једноставношћу и смислом. Породичне вредности свакако су здравије очуване, а живот много хуманији и лепши него код нас. Силазак у Требиње је један од најлепших призора који се могу видети, ваљда зато што

Надомак Требиња има подједнако лепих места која вреди обићи било пешке, колима или таксијем, у зависности од удаљености и могућности. На врховима свих околних брда виде се стара аустро-угарска утврђења од којих је данас ретко које скроз очувано, углавном због тога што су после ослобођења мештани односили опрему, а понекад и тесани камен користили за поправку својих кућа. Најпознатије тврђаве су Страч, Голо брдо, Кличањ и Гљива, а на моју радост један сам од ретких који се још увек пење на Кравицу ☺ , сваке године све неприступачнију због пута зараслог у подивљалу смреку, граб и зановет. У тврђави на врху брда су и даље огромни резервоари-цистерне за кишницу, од којих неки још увек држе воду! Користио, еееј! Упркос невероватном погледу, како на Требиње, тако и на залеђе према Билећи, напомињем да ово није шетња за обичног туристу. Говорити о Требињу, а не изговорити реч Леотар ☺ , незамисливо је за сваког мештана, чак и за посетиоца. Овај градски заштитник и еквивалент го