Колико год да је нама било нормално да заједно путујемо у село и тамо проведемо неколико првомајских дана, клинке су имале неки свој план који се са нашим није много додиривао. Тако смо мудро ћутали све до самог поласка, не очекујући да ће било ко довести у питање наш наум. Чим смо проговорили на ту тему, настао је општи пичвајз из кога смо сви изашли као попишани. Победника ту, наравно, никада нема. Мила је хтела да се проведе са друштвом на некој журци, па можда да дође који дан касније, Зоја неће да иде без Миле ни у лудилу, херој Нина би се жртвовала да остане са њима па да дође у суботу или можда ипак да крене са мном, а клинке би дошле сутра, и тако... оћу каким, нећу каким. Прво сам се наљутио и искористио своје деспотовско право да узмем правду у своје руке, па напокон схватио да не желим да упропастим викенд ни себи ни другима. Идем сам у село, а девојке нека се одмарају у граду. Није ми требало много времена да схватим како то више нема везе са оним дивним заједничким путовањ