Храстопис

Много је ствари које ме интересују и које волим. Неких сам се одрекао зарад година, здравља, вољених особа или чак глупости. И ето, сада чезнем за њима тихо, упорно, истрајно… Не знам само зашто? Да умрем здрав? Да се не осрамотим или да неки полусвет не помисли како сам неваспитан? Како су само била лепа и безбрижна времена док сам још смео да нехајно очијукам са дуван чварцима, опуштено уђем у банку обучен у бермуде и без гриже савести тражим своје паре или бацим осмех некој лепотици у пролазу, не плашећи се да ће ме назвати простачином. Да запевам у друштву замишљајући да сам Елвис лично, да кажем у гостима наглас како цркох гладан или најбољем пријатељу да је испао глуп за медаљу, ризикујући тако трајни раскид пријатељства. У књизи бонтона златним словима пише како човек мора да се понаша у складу са својим годинама, статусом и околином. „Ћути и трпи“, како иначе волим да кажем за већину наметнутих ствари. Укалупи масу, а све што штрчи сеци - ионако не ваља. Да је ваљал

Шамар боли, али неправда много више и никада се не заборавља. За неправду се побринула, по устаљеном принципу колатералне штете, ова наша похабана курва од државе када је решила да беспризорно избрише са бројног стања блок 32 на Новом Београду, градећи трафо станицу највеће снаге на 20 метара од наших глава. Сличност са пуком мајора Гавриловића овде престаје, јер је Београд пре 100 година жртвованим јунацима макар пружао шансу да умру достојанствено, чинећи херојски подвиг за сва времена. „… Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања... Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да се бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу...“ Е, мој мајоре, нама данашња држава и вољени Београд нуде само да умремо, али не овако брзо од метка (без везе), него полако, у мукама, да запамтимо да смо скапавали. Нуди нам да свет чује за нас тако што ћемо наредних 100 година по медијима апеловати за новчану помоћ намењен

Прескачући змије и гудуре овде по Херцеговачком кршу лепом, те висећи са фото апаратом у једној руци, а држећи се за неку бедну стабљику јасена другом руком, само да бих фотографисао гротло неке јаме без дна, још прошле године ми на ум падне како би једна од ових авантура у дивљини могла да се назове и мојом последњом. Јасно је сваком разумном створу да у случају неког пада, нема тог сигнала за мобилни или живе душе која би ме чула на крају света, све и да имам озвучење групе Iron Maiden. Смешан и глуп самом себи због те дечачке смелости (а опет против тога не могу), падне ми прошле године на памет да једном напишем песму у десетерцу, али онако, праааву епску народну, са све изразима и стилским фигурама које врцају из тих дела. Песма је одмах те године у мојој свесци била крштена као „Јуначка погибија Горана Анђелића Горштака”, али сам прилику да је срочим добио тек овога лета. Сасвим ненадано, после прања судова од ручка, узмем папир и моје перо, па оплети по стиховима. Све у духу Ф

-         Јеси ли сигуран да је иста? -         То је она, стално долази само да ме нервира. -         Али како знаш да је то баш та сврака? -        Ма знам је Нићо, видиш да ме намерно зајебава и крешти, ђубре једно кљунато! Шта је, мислиш пролупао сам начисто? Мислиш: муж ми је до сада причао само са цвећем, а сад је почео и са животињама? Па није ни то лоше, можда ћу једног дана опет и са људима научити да разговарам… мада све мање видим сврху. Смеј се ти колико хоћеш, али знам да је то иста сврака која стално слеће на наш балкон и то само кад сам ја у соби. Лепо ме нервира да полудим начисто. Терао сам је, махао рукама као дављеник, драо се, чекао у заседи иза завесе па скакао и плашио је - ништа! Замисли безобразлука, само полети кад је отерам, направи круг и врати се назад. Крешти и чека да се изнервирам. Знам јој глас, препознајем ону светлу флекицу поред кљуна, ма само она тако цупка по гелендеру, маму јој њену… Добро, нисам ни ја њој остао дужан, али има већ д

Ово ти је као да на писменом из српског добијеш прижељкивану тему за коју текст већ имаш написан. А волим да пишем и сликам, чудо једно. Срећом те нисам баш скроз беспослен, иначе бих роман саставио, глатко и у даху. Захваљујући мојој другарици из средње школе, Гордани Летић (сада Глишић), којој сам и почео да пишем кратки водич кроз Требиње, чудовишно испаде овај мегаломански путопис, кога одавно планирам да саставим. Као прилог имам интерактивни приказ подручја Требиња у програму  Google Earth,  где сам жутим маркицама означио сва поменута места која помињем, а ценим да треба видети. Будући да цела прича звучи хвалоспевно, треба знати да сам баждарен за уживање у лепим стварима и доживљајима који ме инспиришу. Наравно да Требиње има пуно недостатака, само ја бирам да их занемарим, па их зато прескачем и у тексту. Ово је мало место и све се брзо обиђе, али за радозналу душу, одмор и опуштање више је него довољно, јер како то лепо каже наша пословица: „Није сиромах ко мало има, ве

Требиње јесте мало, али није лоше знати унапред шта се од њега може очекивати. Несумњиво је да ће се човек сасвим лепо снаћи и без тога, шетајући насумично по градићу, али препорука увек добро дође. Ја водим крајње једноставан и непотрошачки живот, тако да ми највише пријају лепи призори, благи људи и понеко уживање у ситницама које оплемењују душу и крепе тело. Треба знати да су Херцеговци људи благе и меке природе, за разлику од сродних динарских типова значајно грубље и сировије текстуре, као рецимо Црногорци, Крајишници или Личани. Живот је овде заустављен у Аникиним временима, макар што се тиче односа међу људима, понашања и старих навика. То не значи да и даље носе фесове, једу цицвару и дижу устанке свако мало, штавише, осети се додир модерних времена, али са неком чистом једноставношћу и смислом. Породичне вредности свакако су здравије очуване, а живот много хуманији и лепши него код нас. Силазак у Требиње је један од најлепших призора који се могу видети, ваљда зато што