Шамар боли, али неправда много више и никада се не
заборавља. За неправду се побринула, по устаљеном принципу колатералне штете, ова
наша похабана курва од државе када је решила да беспризорно избрише са бројног
стања блок 32 на Новом Београду, градећи трафо станицу највеће снаге на 20
метара од наших глава. Сличност са пуком мајора Гавриловића овде престаје, јер је
Београд пре 100 година жртвованим јунацима макар пружао шансу да умру
достојанствено, чинећи херојски подвиг за сва времена.
„… Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из
свог бројног стања... Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви
немате више да се бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у
славу...“
Е, мој мајоре, нама данашња држава и вољени Београд нуде
само да умремо, али не овако брзо од метка (без везе), него полако, у мукама,
да запамтимо да смо скапавали. Нуди нам да свет чује за нас тако што ћемо
наредних 100 година по медијима апеловати за новчану помоћ намењену лечењу
своје деце и њихових потомака. Нуди нам славу и част у гулагу нашег тек
формираног блока, под условом да ћутимо и не излазимо из атријума своје зграде.
Нуди нам да достојанствено чекамо по ходницима величанствених државних
институција које увек обављају неки заиста важан посао (ваљда брину око Параде), таман посла да се троше на ове наше тричарије. Уосталом, нису надлежни.
И даље нам упорно демонстрирају огољену силу, неправду и бахатост
какву смо доживели 1999, али макар од странаца. Уче нас да је улица једини
начин и да је срамота бити поштен и честит грађанин. Зато ваљда само послушни и
добијају пацке. Чему лепа реч, када је ту багер? Осим тога, не постоје више та
гвоздена врата која би лепа реч могла отворити, сва битна врата су тапацирана. Знање
је за будале који имају времена на претек, а свет клечи пред клоновима налицканих
предузимљивих силеџија који су изучили школу живота.
Али чак и те силеџије морају сваке четири године да клекну и
љубе наше гузице. Престаћу да се перем једно годину-две, само да им узвратим
љубазност.
Горан С. Анђелић
Чланак у Блицу:
http://www.blic.rs/Vesti/
Коментари