Храстопис

Прескачући змије и гудуре овде по Херцеговачком кршу лепом, те висећи са фото апаратом у једној руци, а држећи се за неку бедну стабљику јасена другом руком, само да бих фотографисао гротло неке јаме без дна, још прошле године ми на ум падне како би једна од ових авантура у дивљини могла да се назове и мојом последњом. Јасно је сваком разумном створу да у случају неког пада, нема тог сигнала за мобилни или живе душе која би ме чула на крају света, све и да имам озвучење групе Iron Maiden. Смешан и глуп самом себи због те дечачке смелости (а опет против тога не могу), падне ми прошле године на памет да једном напишем песму у десетерцу, али онако, праааву епску народну, са све изразима и стилским фигурама које врцају из тих дела. Песма је одмах те године у мојој свесци била крштена као „Јуначка погибија Горана Анђелића Горштака”, али сам прилику да је срочим добио тек овога лета. Сасвим ненадано, после прања судова од ручка, узмем папир и моје перо, па оплети по стиховима. Све у духу Ф

-         Јеси ли сигуран да је иста? -         То је она, стално долази само да ме нервира. -         Али како знаш да је то баш та сврака? -        Ма знам је Нићо, видиш да ме намерно зајебава и крешти, ђубре једно кљунато! Шта је, мислиш пролупао сам начисто? Мислиш: муж ми је до сада причао само са цвећем, а сад је почео и са животињама? Па није ни то лоше, можда ћу једног дана опет и са људима научити да разговарам… мада све мање видим сврху. Смеј се ти колико хоћеш, али знам да је то иста сврака која стално слеће на наш балкон и то само кад сам ја у соби. Лепо ме нервира да полудим начисто. Терао сам је, махао рукама као дављеник, драо се, чекао у заседи иза завесе па скакао и плашио је - ништа! Замисли безобразлука, само полети кад је отерам, направи круг и врати се назад. Крешти и чека да се изнервирам. Знам јој глас, препознајем ону светлу флекицу поред кљуна, ма само она тако цупка по гелендеру, маму јој њену… Добро, нисам ни ја њој остао дужан, али има већ д