Храстопис

Ако ћу по нечему памтити ово лето у Врбну, биће то свакако јабуке. Не сећам се када сам последњи пут овде почетком августа затекао зарудело воће, обично сазрева крајем месеца. Пријатна комбинација кише и умерених сунчаних дана окитила је гране обиљем плодова, а стабла јабуке частила за неколико година унапред. Крошње су им личиле на крцате кафиће пуне брбљивог света у време паузе за ручак, све једно преко другог. Ма, то је све зујало, крештало, кљуцало и облетало ову трпезу и, да видиш чуда, нико никог не дира. Има довољно за све. Од оних стотина осица што су слетале по мени, ниједна ме није ујела. Камо среће да смо и ми људи такви, али сва је прилика да би се нашло неколико предузимљивих да одсеку најлепше гране само за себе. Било ми је жао да гледам како пропада ово благо, па сам јабуке повремено брао, упорно сецкао на танке колутове и низао на канап да се суше, биће добре за чај у зимским данима. Пита, колач, вариво… ма све може са јабукама, пробао сам. На крају сам набрао неколи

Поменух једном у разговору са мојим другом Жекијем како никада нисам био у Сомбору, а још од војске наовамо слушам хвалоспеве о том маленом чуду од града. У доба Југославије словио је за најзеленије место и увек сам га замишљао управо тако - са улицама и кућама потопљеним у башту зелениша. Скочи Жељко кано љута гуја и озареног лица ми саопшти да је то градић заиста вредан пажње и једног добро организованог и студиозног обиласка, можда чак и у више наврата. Иако сам имао осећај нелагоде (као да сам изнудио овај излет), пао је договор да одемо на пут чим се намести нека згодна прилика. Жекијева радионица у глави увек вредно проучава занимљива места за путовања и сходно томе производи детаљне пројекте. Као и увек, он је у позадини обавио огроман посао планирања, одабира најбољих локација, проналажења водича, удешавања и резервације термина, проучавања трасе и редоследа пута, све до избора ресторана и детаљног јеловника којим ћемо крунисати свако величанствено путешествије. Моје учешће у