Храстопис

Негде прошле године сам упознао Николу, бистрог, срдачног и живахног момка, упркос чињеници да у жучи има три камена величине ораха. Савете лекара да мора хитно на операцију игнорише, правдајући се да нема времена - ваља хранити породицу. Бол трпи мушки и стиснутих зуба, напорно радећи грађевинске послове и гутајући таблете против болова. Због тегоба које осећа после сваког оброка изгубио је 19 килограма, што за један организам, макар и млад, представља границу издрживости. Вероватно би пристао и на пакт с ђаволом, само да не мора под нож. Ваљда му је зато ујакова реч о лековитој води дошла као проповед. Пролетос се вратио с посла један дан, спаковао фамилију у кола и – право на пут. Сналажљивом Шумадинцу није требало превише упутстава како стићи до тамо, више га је водила жеља за излечењем, него мапа. Наточи он балоне водом, врати се кући и поче свакодневно да пије по 3 литра, иако је препорука 2. Ко вели: „Од вишка глава не боли‟. - Кунем ти се, овога ми крста, после дваес’

Сваког августа се поново крштавам. Љубим топли камен куће као златни крст пружен на целивање. Света водица је јутарња роса која капље са одрине изнад улазних врата, квасећи ми главу и рамена. Кадећи тамјаном огњиште где су рођени моји часни преци уствари вршим миропомазање. Речима Мирка Ковача сам „поринућем у воду крштења уроњен у веру отаца.‟ Не, нисам напрасно постао верник, просто сам срећан што се враћам извору. Чудан је спој садашњег и старог начина живота, упечатљиво присутног у овим крајевима. Јутарња кафица и шетње са Нићом су ме полако припремиле за живот самотњака после њеног одласка. Луњали смо Требињем држећи се за руке, купали у хладној реци и уживали у воћном сладоледу, ослобођени бриге за децом или парама. Овакви моменти су незаборавни управо због тога што су тако ретки. Наредних недеља било је прилично живо, упркос чињеници да је наше село спаковано међу брдима иза Леотара. Сваког викенда су долазили брат и стриц, а негде око Преображења провео сам два предив

Лењи дани истрошеног јула су ми више личили на тек пробуђену мачку која се протеже, него припрему пута за Херцеговину. Додуше, није ми било досадно уопште - вредно сам радио на дизајну за нови предузетнички узлет мојих драгих кумова, а код таквих акција увек нешто треба, био то лого, флајер, постер или билборд. Вољан сам да помогнем пријатељу ако нешто знам да урадим, ама - свашта знам, а посла немам! Куд баш мене Бог да почасти овако ретким и мистичним феноменом, али сад, нема да се бира. Године полако таложе креч у глави (не само у бубрезима), па човек под старе дане развије механизам за лакше памћење важних ствари. Једног дана се сетим перореза и - одмах га ставим на гомилу да не бих заборавио. Другог дана ми на ум падне семе босиљка или планинарска карта Требиња, ето их на гомили. Сигуран сам да би већини разборитих људи било лакше да само запишу чега су се сетили, али не, ја брате волим конкретно, макар то значило да ћу те ствари да прескачем цео месец пре поласка. Толик

Можда ће се и десити да нас некад остане тек да попунимо хлад испод једне шљиве (или кактуса), али ће то сигурно бити последња шљива на мајчици Земљи. Руку на срце, ни други тада неће имати разлога да се радују, јер ће нестати жита, јабука, борова и секвоја. Тако да, злурада браћо по генетском материјалу, узалуд се веселите нашој пропасти и својој користи - од тог се певања леба нећете најести. У рођеној кући човеку може свашта да засмета, па се опет некако измигољи и намести како му одговара. Е братац, али у туђој не можеш да тумбаш ствари како теби одговара, свако хоће да је домаћин на своме прагу. Онда мало трпиш. Прогледаш кроз прсте, мислиш случајно. Добро, више није случајно, али ипак није злонамерно. Ма шта да се лажемо – јесте зло и јесте намерно и нећу то да трпим, па макар био чудак и лудак. - А, ви Србијааанци… често чујем овај израз када заденем неки разговор по Требињу. Као да израз сам по себи није довољно накарадан, него га они још развуку и зачине са мало пакос

Мало је рећи да ми нису досадиле ствари које волим, вероватно никад и неће. У том вечно пламтећем грму негде је и Београд - увек у покрету као парна локомотива, галамџија помало прљавих манира, али домаћин раширених руку и велике словенске душе. Овај наш мучени град није имао луксуз накићених европских метропола да се плански развија и расте окупан проклетим парама, зато што је стално био заузет преживљавањем. И то не оним филмским, већ правим и суровим. У нашем филму зато нису играли Кери Грант и Одри Хепберн, него тесар Миливоје и планер Добросав из Цветојевца. Последњи ктитори у Србији умрли су са лозом Немањића, а после су дошли неки што град праве за државне паре. То свако мисли да уме. Неколико векова руши-гради наслеђа коначно је дало резултате, зато више ни у миру не знамо кућу да направимо људски, а камоли цео град. Годишњи буџет Лондона износи 17 милијарди фунти. Да, добро је написано. Па опет ми је леп наш Београд. Мало обришем тај мусави слој, дигнем поглед, завирим у пас

Не зна свако да испланира свој дан или путовање, то је ствар карактера. Не браним да има оних који више воле спонтаност и нехај, неку разбарушеност духа или просто користе метод случајног узорка. Такве људе ред гуши, планирања се грозе, а организацију виде као предност у фирми (можда), али не и у сопственом животу. А можда су само лењи па гледају да то рационално оправдају жељом за „неспутаним животом”. Како вам драго, мили моји, сви ионако стижемо на исто место, разлика је само у нешто мало новца или килограма. Мој друг Жеки воли да ужива. Толико воли да ужива да му је једноставно жао да своје слободно време баца на бесмислене детаље, лутања или обављање послова који га не чине срећним. Радије седне и добро размисли о нечему, баци на папир кораке - по њему логичном следу - и направи добар план акције. Али баш добар. Упознали смо се давне 1995. године на послу у једној солидној приватној фирми. Данас би то рекли: „у водећој компанији која нема праву конкуренцију и апсолутни је

Јуче је освануо сасвим леп дан. Mиран, благ, више као јесен. Или је мени тако изгледало док сам седео стопљен са фотељом, у топлом стану. Сунце је лењо и упорно извирало иза хоризонта начичканих зграда, убијајући последње праменове јутарње измаглице. Гледам право у њега и све више почињем да шкиљим, јер ме бљештавило уједа за очи. Било ког другог дана бих устао и спустио ролетну на пола, као што то радим увек док Нина и ја пијемо прву кафицу. Није ми се дало. Нисмо нешто нарочито ни причали, тек по неку развучену реч, што је за нас необично. Право испред мене тукло је Сунце топећи ми образе од врелине, десно је седела Нина полузагњурена у своје мисли, а лево од мене на телевизору су промицале слике без звука. Крајичком ока сам ухватио завршетак неке вести на кајрону: "...после 18 месеци тешке борбе против рака." Било ми је јасно да је неко умро, али име нисам стигао да видим. Питам Нићу да ли је она нешто убрала од те вести... није. Нема ни везе, ружних ствари ионако има в

Како год човек да окрене, време од лета до нове године сукне и потроши се као пламен из уста циркуског гутача ватре. Чује се само једно ветровито „ вуууууш” и то ти је то. У мом случају то је још израженије, јер после месец дана проведених ван куће (август у Херцеговини) ваља стићи и надокнадити пропуштено, а тога је доста. Породица, пријатељи, биљке, посао, фотографије, лекарски прегледи, прославе… и ето краја године. Сва је срећа да сам се у мојој дивљини напунио добре енергије, одморио очи и очистио мисли. То ми дође нешто као ресетовање на фабричка подешавања или годишњи ремонт. А сад, све испочетка. …… Одлазак у завичај мојих предака доживљавам као пешачење низбрдо, како би то лепо срочио Дрвобради из Господара прстенова - растерећен, срећан и нестрпљив. Пешачење до куће даје ми прилику да отресем последње трагове градске нервозе са себе и дубоко удахнем радост једноставног живота која ме овде очекује. Тужан је био мој улазак у двориште, јер је на месту огромног старог ора