Лењи дани истрошеног јула су ми више личили на тек пробуђену мачку која се протеже, него припрему пута за Херцеговину. Додуше, није ми било досадно
уопште - вредно сам радио на дизајну за нови предузетнички узлет мојих драгих
кумова, а код таквих акција увек нешто треба, био то лого, флајер, постер или
билборд. Вољан сам да помогнем пријатељу ако нешто знам да урадим, ама - свашта
знам, а посла немам! Куд баш мене Бог да почасти овако ретким и мистичним
феноменом, али сад, нема да се бира.
Године полако таложе креч у глави (не само у бубрезима), па
човек под старе дане развије механизам за лакше памћење важних ствари. Једног
дана се сетим перореза и - одмах га ставим на гомилу да не бих заборавио.
Другог дана ми на ум падне семе босиљка или планинарска карта Требиња, ето их
на гомили. Сигуран сам да би већини разборитих људи било лакше да само запишу
чега су се сетили, али не, ја брате волим конкретно, макар то значило да ћу те
ствари да прескачем цео месец пре поласка.
Толико сам се посветио овом дизајну и сређивању једног
позајмљеног лаптопа, да за комплетирање потрепштина нисам имао времена. Мало је
рећи да сам понешто заборавио, јер сам током боравка у селу свакодневно у више
наврата изговарао реченицу: „Како бре, ово нисам спаковао?‟
Ипак, био сам потпуно миран и решен да се не секирам око
тривијалних ствари. У својој опуштености сам отишао још даље прихватајући
Жекијев предлог да одемо на пецање.
- Пецање? Аштонебимогло, наравно да сам за!
…………….
Неколико дана пред пецање читао сам материјал који ми је
другар послао, тек да мало боље упознам место где ћемо забацити удице. Тараш је
банатско село негде између Зрењанина и Бечеја, а насељава га једва 1.000 душа. У
њега се не долази случајно, јер није пролазно место, што значи да до Тараша
води само један пут, даље нема. Истим путем се одатле одлази за Нови Сад, Париз
или Атину, свеједно.
Свакодневни живот паора овде не разликује се много од
остатка равнице - живи се од земље, боље рећи купуса и кромпира. Целом својом
дужином село се ослања на Тису, а простор између кућа и реке раздељују
благородни виногради, на које су Тарашани поносни. Обичај налаже да се на
Преображење грожђе носи у цркву и освештава, ваљда је због тога овај дан и
одабран за сеоску славу.
Феномен цветања Тисе потиче од инсеката који три године проводе
на дну реке, затим се три сата вијоре у свадбеном плесу на површини и најзад
стрмоглављују поново у воду, којој дугују свој једноставни живот. Надам се да
ћу једном имати прилике уживо да посматрам овај величанствени догађај, негде
средином јуна.
Роде су овде прави кућни љубимци, о чему сведочи преко мноштво
гнезда свијених на врховима уличних стубова, посебно опремљених за њихов
сигурни боравак. Негде почетком марта враћају се прве роде у село, да би
истовремено са цветањем Тисе прве младе главице вириле из гнезда. Други викенд
јуна посвећен је дану рода у Тарашу, а село је, упркос великој
конкуренцији, проглашено за „Европско
село рода 2015. године‟. Роде и људи овде живе сложно, а доказ томе је пар
рода - Првоје и Мара - који се већ годинама враћа у своје тарашко гнездо.
Осим у народној песми „Скелеџијо на Морави‟
(изводи Тозовац, а ја сам је научио од Дулета Гедоре), ретко где у Србији човек
има прилику да види скелу. Истина је да мостови спајају људе, али зато убијају
скелеџије. Е па, Тараш има и скелу. Ово је једини начин да сељаци пређу до својих
њива у Бачкој, а у летњим месецима да се весела омладина скачући расхлади у
реци.
…………….
Пецароши су познати као велики ранораниоци, али Жељко и ја
се ту нисмо нарочито истакли. Не зато што нас мрзи, већ просто није било
потребе да хрлимо у цик зоре на Тису - ово је за нас била чиста забава и
прилика за боравак у природи. У пријатном друштву време тече неприметно и
глатко, као чашица ракије после 5-6 првих. И док дланом о длан, већ смо
крстарили кроз живописне тарашке сокаке,
од којих неки носе заиста весела имена (Први сокачић лево, Улица Рода, Други
сокачић десно…). Човек се на оваквом месту просто запита чему наша свакодневна
оптерећеност крутим нормама, када радост живота лежи управо у супротном.
Идући главном џадом све до краја села, избија се на долму
илити насип, који дели раскошни појас речног зеленила од кућа. Одатле се само
склизне према води вијугавим путељком направљеним од два колотрага оивичена
травом, све певајући „Сиђи до реке‟. Жеки је уложио поштен труд да
нађе ово место, шеврдајући по Војводини и тражећи пријатно место за пецање,
подаље од околине Београда затрпане смећем - са реке и копна подједнако.
Причао ми је како пецароши и излетници слабо воде рачуна о
чистоћи природе остављајући кесе, пластичне боце и свакакво ђубре иза себе.
Делим његово мишљење, јер често имам прилике да видим исту слику, чак и у
крајевима где људи ретко кроче ногом. Али зато смеће обилно бацају из кола,
пуно је лакше него да га враћају у град. Неко би рекао: „Каква
стока!‟ али би се силно огрешио о животиње, с обзиром да оне иза себе
остављају само користан и био-разградив отпад.
Коначно, Тиса! Нашли смо се на травнатој чистини издигнутој
над водом као нека тераса. Једна стара врба израња из реке и доминира овим
пропланком, баш на месту где се до реке силази степеницама урезаним у песковиту
и блатњаву обалу. Један чамац се, опрезно везан ланцем за колац, одмарао испод
крошње чекајући власника. Десетак метара одатле мештани су направили дугачку
надстрешницу, згодну за разна весеља и пикнике, а богами су усрећили и бројне пецароше.
За дивно чудо, никога није било на овом бајном месту. Река
је била потпуно мирна и расположена да прими неколико пловака. Амбијент је
изгледао идилично и мирно, више налик на неку слику из периода романтизма него
стварни призор. Нису нас чак ни комарци пуно гњавили, иако се поред сваке воде
и шуме понашају као газде. Од заравни се на обе стране бескрајно простирала
шума високих, у ред постројених топола и бујних пузавица. Шњурајући кроз овај
честар мрежом повезаних стазица, на више места сам морао да прођем кроз прави
тунел преплетеног растиња. Сваки од ових скривених путељака води до неког малог
и осамљеног пецарошког раја.
Жељко је већ навелико распакивао опрему, уредно је слажући поред
кола. За њега је ово била рутина, а ја сам скакутао около одајући утисак сметеног
шегрта. Пола сата касније гледао сам запрепашћено у сву ту гомилу прибора
наслагану око аутомобила. Ценим да је са свим овим стварима глатко могао да отвори
неку специјализовану радњу за продају риболовачког материјала. На крају је
расклопио две удобне излетничке фотеље, сто и – роштиљ!
- Слушај Жеки, знам да је Тиса богата рибом, али… јеси ли
сигуран да ћемо упецати толико рибе да нам треба и роштиљ? Ти бре, ниси
нормалан, кеве ми, куд си и то вукао…
- Каква риба? Па, нећемо ми рибу да печемо! Јеси блесав, ко
би сад рибу чистио, него понео сам неко месо… видећеш касније, да га не вадим
сад из фрижидера.
Мало сам се јогунио, али руку на срце, није било смисла
приговарати му. Све што ради увек је усмерено постизању најбољег угођаја, без
препуштања случају. Ентузијазам и планирање сваког Жељковог подухвата раван је
труду великих мајстора церемоније, према чему би на византијском двору комотно
могао да носи титулу протовестијара.
Бацивши шаку-две црвића испред мене, спретно ми је припремио
један дугачки штап и доделио част да први бућнем пловак у воду. Не сећам се
када сам последњи пут ишао на пецање, негде давно на Билећком језеру, али чезнем
за риболовом. Обожавам га још од раног детињства када ме је ујак Жарко научио
да пецам, а деда Миливоје за рођендан поклонио први штап од трске.
- Кад упецаш нешто ставићемо као мамац за већу рибу – сугерише
Жеки забацујући удице још неколико својих штапова.
- Мислиш, ако упецам… нисам ти ја неки мајстор, али уживам у
терапији гледања у пловак, могу тако цео дан.
У међувремену су поред врбе чамцем пристала два сеоска аласа,
обављеног посла за данас. После неколико пријатних реченица које смо разменили,
мештани су спаковали своје ствари и отишли кући, остављајући нас поново у
тишини крајолика.
Прве рибице већ су послужиле као мамац, а остале смо враћали
у воду без амбиције да ишта од улова носимо кући, као прави спортски риболовци.
Дан је текао лагано и глатко, ако се изузме моје неспретно стављање црвића на
удицу, не због тога што сам гадљив, него се, брате, много мигоље кад им набијеш
удицу у дупе. Баш ме чуди, али боље тако него обрнуто, јел?
Мало касније наиђе и нека фамилија са децом (нисам успео
тачно да их избројим), али нас двојица смо се већ окренули монтирању роштиља.
Некако смо напабирчили нарамак сувих грана и траве да запалимо ватру, а онда је
мој другар искусно извукао однекуд џакче ћумура. Неко време смо изигравали Перу
ложача, дувајући са стране да се ватрица прими, али били смо успешни. Баш у
прави час, јер већ је почело да нам се врти у глави од дувања. У оваквим
моментима увек се сетим злог вука из приче о три прасета.
Лица су нам добила значајно веселији тон када је Жеки узео
да ређа ражњиће прошаране сланином (марке Адидас) и комаде свињског врата. Држали
смо се јуначки све док није кренуо да нас обавија мирис роштиљског меса, као из
Аладинове чаробне лампе. Трудили смо се да водимо ноншалантан разговор, али
поглед је остајао прикован за месо - чисто да не пропустимо моменат попримања
златне цврчеће корице.
Количина је била више него довољна, али зашто стати на томе?
Жекијева рука је, копирајући пример Лото девојке, загњурила у магични фрижидер вадећи
на жицу ћевапе и кобасице. Моја буна била је излишна, јер традиционални круг
(ражњићи-врат-ћевапи-кобаје-ражњићи) овим је био коначно затворен. Наравно, не
рачунајући паприку, парадајз, лепиње и – флашу хлађеног белог вина! Каква
царска гозба за једно обично пецање, иако се у Жељковом случају ништа не може
назвати обичним. Скромно је рећи да је све било укусно и на нивоу врхунских
роштиљ-мајстора.
Рутинским паковањем ствари мој другар је пунио гепек и задња
седишта (до врха), док сам ја гасио ватру и сређивао роштиљ. Кад кажем сређивао
роштиљ не значи да сам још јео, већ чистио и прао исти. Наравно да су помогли бидони
воде (мош мислити одакле), тек, требало је времена да се све врати у првобитно
стање. Иза себе смо оставили плато чистији него што је био, за неке следеће
излетнике.
Пут до Тараша не би био потпуно успешан ако не бисмо обишли
и остале знаменитости овог места. Скела ту заузима прво место, а и била нам је
најближа, што да се лажемо. Сунце је већ поштено пекло (тога нисмо били свесни
у нашем пецарошком хладу) па смо на скели затекли неколико дерана како се
гурају, изводе бравурозне скокове и безбрижно се забављају. Ускоро им се
придружила још једна група момака, распоређена по трактору, колима и бициклима.
Будући да смо превише отежали за скакање у реку, мало смо разгледали механизам
за покретање скеле (кључна је једна квргава тољага са усеком за сајлу), поздравили
се са млађаријом и кренули даље.
Улица рода је заиста слика складног пријатељства између
мештана и ових дугоногих птица, јер кажу да се и једни и други слободно шетају
по улицама и баштама. Ми смо роде видели само на бандерама, али заиста има
преко 40 гнезда, што ову колонију чини једном од највећих код нас. Плава улична
табла са натписом „Улица рода (за тарашке роде)‟ сведочи о томе.
На изласку из села (или уласку, свеједно) зауставили смо се
на купалишту Бабатово. Велики ресторан са неколико каскадних тераса био је
препун веселог света, као и пространо купалиште са понтоном, спортски терени,
па чак и шума у којој се навелико роштиљало и одмарало. Све је скромно, али лепо
опремљено сунцобранима, тушевима, лежаљкама и справама за спорт и дечју
разоноду, а људи овде заиста уживају.
…………….
Неколико снимака за успомену и - пут под ноге. Дан је био
испуњен бројним и дивним утисцима, иако се све ово одиграло на атару једног јединог
села. У повратку смо ударили преко Зрењанина и Ечке, а на самом ободу резервата
Царска бара се зауставили да прошетамо по прелепом дворишту ресторана Трофеј, у
склопу кога је и етно кућа Тигањица. Изузетно пријатан амбијент био је препун
дотераних и на моменте претерано гиздавих људи. Просто је нешто одскакало од уобичајене
прославе, али нисмо знали шта. На изласку смо затекли велику групу зализаних момака
како све у 16 причају неком мешавином српско-ромско-немачког. Бацивши поглед по
паркингу, капирамо да смо се управо прошетали кроз свадбу наших Цигана
гастарбајтера. Ајд, нека је са срећом!
Сунце је већ кренуло наниже, нема више стајања до Београда. Боже
благи, имам утисак као да је протекла цела недеља, а не само један. И… као да
смо мало огладнели. Можда би успут могло нешто и да се грицне?
Слике:
Коментари