Први пут у животу ми друштво у Херцеговини није правио мој добри Светозар. Године. Нема га шта човек видети, суварак слабашни. Штапом исправља клецаве ноге, грчи лице док покушава да се сети нечега, али дубоко усађене бистре и паметне очи окружене шумом бора откривају карактер доброг човека какав је био одувек. Није му било лако да превали преко уста како нема снаге за овогодишњу авантуру, богами, ни ја нисам био срећан због тога. Шта да се ради, живот вуче, па ко може да се држи за тај конопац иде даље, остали се пуштају и гледају за њима чежњиво. Нема милости, то видим и по себи, не треба ми старији примерак. Сва је срећа па су ми првих десетак дана друштво правиле моје брбљиве девојке и помогле да гледам само напред. Уопште није лоше испало, та младалачка енергија наших ћерки убризгава снагу као еликсир, макар се успут мало и нервирали. Изнајмили смо неког плавог Пунта и возикали се сваког дана до Требиња, родбине, купалишта, Грачанице… ма где смо хтели. Обишли омиљена места