Први пут у животу ми друштво у Херцеговини није правио мој
добри Светозар. Године. Нема га шта човек видети, суварак слабашни. Штапом
исправља клецаве ноге, грчи лице док покушава да се сети нечега, али дубоко
усађене бистре и паметне очи окружене шумом бора откривају карактер доброг
човека какав је био одувек. Није му било лако да превали преко уста како нема
снаге за овогодишњу авантуру, богами, ни ја нисам био срећан због тога. Шта да
се ради, живот вуче, па ко може да се држи за тај конопац иде даље, остали се
пуштају и гледају за њима чежњиво. Нема милости, то видим и по себи, не треба
ми старији примерак.
Сва је срећа па су ми првих десетак дана друштво правиле
моје брбљиве девојке и помогле да гледам само напред. Уопште није лоше испало,
та младалачка енергија наших ћерки убризгава снагу као еликсир, макар се успут мало
и нервирали. Изнајмили смо неког плавог Пунта и возикали се сваког дана до
Требиња, родбине, купалишта, Грачанице… ма где смо хтели. Обишли омиљена места чак
и ноћу, што нам је иначе ускраћено када зависимо само од локалног превоза, јер
првих и последњих 2,5 км прелазимо пешке. Не би ни то био непремостив проблем,
али месеца није било ни за лек све до друге половине августа, а онда се појавио
гиздав као кинески лампион, само за мене.
Поглед са Црквине на златно Требиње окупано залазећим сунцем
призор је за дивљење. Ништа мање леп није улазак у тамошњу продавницу сувенира
препуну иконица, ланених врећица са мирисима Херцеговине, књигама,
разгледницама, тамјаном, рукотворинама, винима и лековитим биљем. Редовни смо
посетиоци посластичарнице Грк где служе преко 70 фантастичних врста
освежавајућих шарених купова багателне цене. Купање на Јазинама сматрамо питањем
части и традиције, а присутан је и ефекат челичења у хладној изворској води
боје смарагда. Такође, новооткривено купалиште на Бреговима освојило је наше
симпатије одмах. На далеко чувена башта Под Платанима увек има један празан сто
за моју породицу, окружен слатким жамором веселог света. Лагана шетња Старим
градом и силазак на реку. Живописна пијаца расипа своје обиље домаћих сирева,
воћа, поврћа, дувана, меда, маслина, лековитог биља и хеклераја - негде до
раног поподнева, а онда, према медитеранској традицији, склања робу и тезге,
остављајући пространи трг за дружење, изложбе и шетњу. У пошти нас препознају
као редовне посетиоце и цркавају од смеха сваки пут кад разговарам са мојом
кевом, што зна да звучи доста блесаво и накићено псовкама, нарочито кад не могу
да дођем до речи од ње. Доручак у дворишту код тетке, у хладу крошње огромне
смокве, а нешто касније кафица и сок код стрица и стрине, у царству безбројних
миљеа.
Наравно, мора нешто и да нас жуља у ципели, иначе не бисмо
знали да нам је лепо. За мене је то дугачки низ обилазака радњи са гардеробом,
пробе, комбинације, огледала, мрштење, загледање… па опет, кад нађу нешто по
својој вољи, награда у виду осмеха је незаобилазна. Онда ми буде мало лакше.
Вече када сам испратио девојке на аутобус за Београд
искористио сам за ноћну шетњу по Требињу, чекајући први јутарњи превоз према
селу. Без неког нарочитог плана, ово ми је звучало као сасвим примамљива
авантура, имајући у виду да никада нисам био у граду после десет увече. Првих
сат времена сам се шврћкао тамо-вамо, прелазећи мостове и гледајући непресушну
реку деце, старог и младог света како, поштујући стари обичај, формирају корзо
по свим главним улицама и шеталиштима. Као и обично, највећа гужва буде око
Платана и мостова, а нешто мирније по парковима и порти Саборне цркве. Какав
диван догађај, достојанствен и пун неке лепе енергије - замишљам - као на дворском
балу. Какви дивни људи, насмејани, љубазни, поносни, отворени, лепи, опуштени,
витки и снажни, а тек девојке… Згодне, веселе, стасите и дотеране, али без оне тешке
гламурозне шминке и тоалете какву користе Београђанке. Реткост је видети
девојку која је чак и офарбане косе, а целулит не постоји ни као појам. Ово поднебље
је чудо!
Оно што ме је посебно зачудило, имајући повелико искуство
мог града као угледни примерак, била је чињеница да Требиње кључа од живота скоро
до поноћи, а после тога – живе душе нема на улицама. Предност малог места овде
је дошла у потпуности до изражаја, нарочито за нас старије. Упркос савременом
животу који воде, сачували су последње добре црте некадашњих времена, не
допуштајући да се запате ружне навике модерног света. Нису дозволили да их
прегази бахатост мањине, ни да им се наметне нехумани стил живота зарад пуке забаве.
Још увек одолевају.
Тражећи место где могу да поједем добар бурек у ово време, добио
сам од комшије Жељка корисну смерницу – најбољи је код Наталије, близу
аутобуске станице. Раде скоро целу ноћ, а виђао сам њихову рекламну таблу где
пише да имају пите испод сача. То је чаробна реч: сач. Не постоји начин готовљења
хране који може да се мери са овим, ни здравији. Ту ноћ сам имао прилику да потврдим
своју непоколебљиву теорију о сачу и нисам је пропустио. Док ми је пекар секао
спирално умотану питу од меса (овде је зову бурек, а сирница је оно друго), све
бале овог света сам задржавао у устима, слушајући с пола увета историјат
традиционалног начина спремања бурека. Само јунетина и телетина, без упрженог
лука. Доста бибера, ручно развлачене коре и наравно – печено испод сача, што
сам се уверио нешто касније, обилазећи њихову конобу за одабране госте. Мислио
сам да ће ми ових 550 грама бурека потрајати до јутра. Последње парче сам
халапљиво прождерао гледајући са Грачанице уснуло Требиње под ногама како
жмирка зеленкастим светлом. После тога сам се напио воде са чесме, умио,
удахнуо дубоко и наставио са фотографисањем све до јутра.
Таман и да сам ходао ко од мајке рођен по граду, осим два полицајца
нико ме не би ни запазио. А има добар трик и за пандуре: кад приметиш да ће да
те зауставе, приђеш ти њима и одмах их питаш како да нађеш неко место. Ту ће
они да се убију од предусретљивости да ти све објасне потанко и неће те
легитимисати – гарантовано!
Шетао сам пустим улицама као последњи човек на Земљи,
штрпкајући по неку гранчицу ловора и рузмарина (требаће ми за кухињу) и уживајући
у осећају потпуног блаженства и сигурности. Признајем, последњих сат времена
пре поласка аутобуса за Билећу у 5 ујутру, било ми је малко досадно, а умор се
навлачио на капке и обувао ноге у оловне чарапе. Сва срећа па после морам пешке
оних 2,5 км до куће. Једва да је почело да се раздањује мало. Разбудио ме поглед
са Јасена на далека брда у Црној Гори која су пламтела од пожара и више личила
на падине вулкана низ које тече лава. Упечатљив завршетак ноћне авантуре.
Тих дана када сам остао сам у Врбну, главна вест у свим
медијима био је долазак велике глумачке диве у Требиње, где треба да снима филм
у режији Емира Кустурице. Чак и поред свих овдашњих лепотица, појава Монике
Белучи у малом граду је нешто као комета која прети да удари Земљу. Та жена је,
на страну њена неоспорна лепота, оличење грациозности, пристојности,
одмерености и поносног ношења својих зрелих година. Без шминке и гламура,
једноставно и елегантно одевена у белу кошуљу дугих рукава, васпитана,
културна, пријатна и стрпљива. Напокон једна неусиљена, негована жена,
апсолутно свесна своје фигуре и личности. Нема потребе да се такмичи дајући
неумесне или претенциозне изјаве, све је код ње крајње земаљски, обично и
спонтано. Макар тако изгледа. Све остале набуџене лепотице су храна за
простаке, њихов крајњи домет у животу и слепило у сред бела дана. Срећом па нас
има који не гледамо само очима.
Рекох себи овако: „Бата Голе, ако ти се којим случајем деси
да налетиш по Требињу на Монику, моментално падаш на колена и љубиш јој скуте,
па нек бију телохранитељи колико хоће“. Ништа безобразно, него као поштовалац и
заљубљеник у њену појаву. Ово мало здравих кости што ми је претекло, није ми
жао да ставим на олтар госпође Белучи. Знам да је слаба вероватноћа, али првих
неколико реченица сам већ формирао на енглеском, злу не требало. Још да је
поведем у моје Врбно и угостим, снимили би цео филм код мене.
У одсуству њеног божанског бића и мојих девојака, лутао сам по
брдима сам, тражећи утеху у сликању пејзажа, необичног камења и биља из
херцеговачке баште. Да виш чуда, опоравак је уследио прилично брзо, па сам
скакутао по стенама као момче, све у шеснес. Дивних сусрета сам још имао, као што
је онај са црквењаком по имену Здравко Бодирога у дворишту црквице Свети Јован
у Засаду. Дивне мозаике су тамо направили, чак нашли и остатке старе богомоље
из 7. века, обновили и заштитили колико се може, али све са великом пажњом и
љубављу која одише на сваком кораку овде. Долазио и владика Григорије, надалеко
чувен по својој речитости, доброти и предузимљивости. Кажу да ће на једном брду
подићи копију Аја Софије, као што су на Црквини направили Херцеговачку
Грачаницу, да служи на част васцелом Српству, а не само Требињу.
Код моје млекарице сам наручио суви сир за повратак кући,
добра Бела ми је спаковала још два млада, тек усирена тог јутра, али због
велике кише и немања одговарајуће одеће нисам успео да добацим до града тих
последњих дана. Требало је да се поздравим са родбином и скокнем до пијаце у
набавку сланог граха и пршута. Добро, нек остане штогод и за наредно лето, умем
ја да чекам.
Мало утехе сам ипак осетио пред сам улазак у аутобус за
Београд. Не само да сам се надисао овог блаженог херцеговачког ваздуха, него
сам скокнуо до пекаре Наталија, купио две комадишке оног дивног бурека за моје
девојке (цирка 950 грамића), прохладио их на камену и уредно спаковао у торбу
са лаптопом. Какав спој технологије и традиције.
Рачунар ми је мирисао на бурек још неколико следећих дана.
Коментари