Храстопис

Mали предах пред ово захлађење смо искористили да скокнемо до села и мало се одморимо. Девојчице су отишле пре нас као претходница, да најаве окупљање наше мале и бучне породице и већ су биле тамо недељу дана. Схватили смо да би ваљало вратити их у матичну станицу пре него што баби поломе све мушкатле и уфлекају све столњаке (чији број тежи бесконачности). А и наше су ћерке, што јест – јест. Овога пута са њима је раније отишла и моја сестра, морам признати, право друштво за њих. Разлика у годинама између Данице и клинки готово да је неприметна, јер моја сестра и даље воли све на цветиће, обожава да вришти и верује у принчеве. Као што ми момци имамо дечачку фазу Петра Пана, тако и девојке негују чувену бајку о принцу на белом коњу. На жалост, добрим девојкама се чешће заломи неки коњ него принц, али и то је боље него жабац, патуљак или, не дај боже, просјак. Уствари, ми добри момци волимо жмурке, па нас је теже нахватати у свакодневном животу, много лакше у бајкама и урбаним легендама.

Драги пријатељи, једно кратко јављање после дивно проведене синоћне вечери. Субота вече, Храм св.Саве. На програму је био концерт руске духовне музике, а певала су три руска хора, два мушка и један женски. Мало су га угушили са говоранцијом на почетку, јер су се изређали сви великодостојници, од министара за културу, преко руског амбасадора, до заменика партријарха и српског и руског. Па док се све преведе, богами је потрајало један школски час. Е, онда је кренуло певање. Шта рећи, то је заиста узвишена и предивна музика, још у амбијенту Храма, који му и приличи, ма прелепо. Сваки хор по тридесетак чланова, већином младих људи. Наравно, женски хор је звучао божански, Нина и Зоја су биле одушевљене. Мушки хорови, како то и приличи овој музици, на висини задатка. Мени је било жао што нису певали удружено, сва три хора, а то је око 100 певача, сигуран сам да би било моћно. Храм је био пун људи, али ипак нема гужве, него баш пријатно. Иако недовршен унутра, изгледа тако моћно да не могу пр

Драги моји пријатељи, топлу добродошлицу на ове стране желим свима који имају жељу да завире у моје разбацане мисли или да виде неку лепу слику. До сада су ту прилику имале (углавном) моје три девојке код куће, понеко од колега и најближих пријатеља. Много бих волео да са породицом разговарам само о лепим стварима као што су љубав, цвеће или уметност, али никако не могу да их поштедим свакодневних брига, проблема и одлука које нас стрпљиво чекају иза првог угла. Звучи чудно да ме највише муче потпуно различите категорије као што су неправда, неред и небрига, иако све три почињу са "не". Oплемењен сам оног момента када смо добили децу и од тада живим свој други живот. Ја више нисам онај Горан Анђелић кога сте познавали у доба старе Југославије, пре ових ратова и духовне беде у коју смо уваљени. Па опет, иако значајно тежи у килограмима и мислима, радујем се сваком лепом дану када не повисим глас или када ме нико не погледа мрко. Тешко је, али се трудим. Свако добро у животу ва