Био неки миш Спасоје. Живео у Велизара кући, таман дуж домалог сокачета што се рачва од велике реке ка још већим њивама шареним од свакојаког жита, уљарица и мака. Што се ишло даље од воде, то су куће биле гушће набијене, веће и некако раскошније. Није као да је једном прцвољку као што је Спасоје било важно каква је кућа у којој обитава, али је на помен отменог краја и њему расла тарифа међу осталим мишевима. Не могу да кажем, смешио се и њему брк при сваком помену ове чувене колоније мишева, али му је срдашце ипак највише тукло кад уђе у своју скромну настамбу, сакривену иза малих жутих врата, тик изнад главне капије на Велизара кући. Неки мишеви воле да обележе своју рупу каквом забоденом стрњиком штира или издубљеном крајиком сомуна, али наш Спасоје није био од те феле. Испред њихових врата увек је било само неколико чанчића из којих су расли лимун, босиљак, нана, розетла и папричице. Спасоје као ретко који миш воли зелениш пред кућом. - Нека нам је, вала, кућа и неугледна