Храстопис

Рум плоча - 150 г масти, - 200 г шећера, - 400 г брашна, - 1/2 кесице прашка за пециво, - 1 кесица ванилин шећера. • Све замесити са мало млека, тако да тесто не буде ни меко, ни тврдо. Поделити на 4 једнака дела од којих ће се испећи коре. • Припремити плех величине око 20x30 цм, окренути га наопако и подмазати са горње стране. Сипати мало брашна на сто и на њему од једног дела теста оклагијом направити прву кору. Пренети је на плех (завити је у ролну – као тепих, а потом развити на подмазаној страни плеха). Ставити у рерну и пећи на 200 степени, све док не добије златно жуту боју (не сме да прегори). Пажљиво, да се не поломи, скинути кору са плеха и поновити поступак за остале 3 коре. Оставити 2 најлепше коре за колач, а друге 2 самлети за фил, па у то додати: - 150 г млевених ораха, - 200 г шећера, - 2 кашике какаа, - 1/2 бочице екстракта рума (онај коцкасти). • Све то добро замесити руком, уз додавање по мало млека, тако да се добије веома густ фил (не сме да се ра

Бунгур Ово јело (према старом и оскудном опису од пре два века) смо направили Нина и ја први пут као млади брачни пар и готовимо га и дан-данас, на весеље свих укућана. Бунгур се некад правио као свечарско јело и причало се да што више врста меса има, то је бунгур укуснији. Спрема се исто као пасуљ, само што је главни сатојак – пшеница. Увече се потопи у воду да омекша, ујутру се скува у две воде. Месо треба да буде сечено на коцке величине ражњића и може да се стави свињско, пилеће, телеће, суво, свеже, кобасица, шта год хоћете, само не риба. Током година ми Анђелићи смо занемарили вековно искуство и некако се сконцентрисали само на димљене буткице, тако да је то једино месо које ми стављамо. Бунгур правимо са запршком, мало уља и брашна, а то додајемо тек пред крај кувања, као и зачине. Обавезно со, бибер, мало алеве паприке и до 1 главице белог лука све се толерише. Највећи лонац нам је од 9 литара, тако да са већим количинама немамо искуства. Јело је веома издашно, укусно и з

Породице официра су имале доста комфора у животу између последња два рата, мада би се то могло рећи и за цивиле. У време Тита живело се прилично безбрижно и лепа платица је била готово загарантована скоро свима, тако да су солидно пролазили и металостругари, тесари, инжењери, фризери, учитељи, радници и нерадници. Зато људи нису ни хтели да шаљу синове у војне школе, сећање на Други рат је било сувише свеже и сурово. Оно што је војску издвајало биле су повластице као нпр. летовања или зимовања у војним одмаралиштима и лечење у војним здравственим установама. Е, то је осталима сметало. Размажени и корумпирани нерадом, сви су хтели да живе као мали Богови, зашто само Војска. Моја породица је сваке године ишла на неко лепо летовање, најчешће у Купаре, осталих повластица се нешто и не сећам. Али зато се добро сећам да ми је отац годишње био по неколико месеци на терену у прилично суровим условима које сам и ја искусио током служења Армије и бомбардовања. Свакако да је мој добри Светозар би

Овде би требало да буде само понеки узорак онога што волим, чисто да се стекне утисак шта ме је у животу инспирисало и улепшавало ми дане. Увек сам мислио, слушајући разне људе како набрајају своје омиљене књиге, слике, песме, рецепте (а ја нисам чуо за њих) да су невиђено паметни, начитани и мистични, а у ствари све зависи од интересовања и колико пратиш све оно што није твоја струка. Можда нашу пажњу једноставно привлаче потпуно различите ствари, као што смо ишли у различите школе. Вероватно нисам имао потребе да знам шта је фибиа, шта фрагола или маат, али се никада нисам смејао другима ако нису чули за наос. Све зависи одакле човек гледа. Шта све волим   Музика: David Bowie - Heroes Pink Floyd - Shine On You Crazy Diamond Evanescence - Bring Me to Life Масимо Савић - Из једног погледа Alhoeverah - Tan Cani Brian Eno & David Byrne - Regiment Леб и сол - Жива рана Les Negresses Vertes - Face a La Mer Moby - Lift Me Up Depeche Mode - It's no Good Sunshine - Kokane Божо Вр

Волим да цртам, па то ти је. Сећам се да сам још као предшколац испрва копирао разне ликове из Забавника и бојио их, а касније покушавао и сам да их нацртам. Наравно да је то у почетку било немушто, трапаво, расклимано, све док уз прве савете мог драгог оца Светозара нисам почео оловком да мерим ствари и полако набадам размеру и састављам целину. Претпостављам да ме је то формирало као особу склону реду, димензији, форми, постао сам инжењер још са седам година, а да тога нисам био свестан. Гледао сам старије како вешто баратају бојицама, мислећи да никада нећу успети да урадим ништа слично томе, а улични сликари на мору су ми били бескрајна инспирација и бесплатна школа. Стојећи сатима стрпљиво иза њих, упијао сам ама баш сваки мајсторски покрет оловком или детаљ при сенчењу и додавању сјаја белим крејоном. Касније сам хватао расположене чланове фамилије и покушавао да опонашам ове магове заната, све док полако нисам почео да стварам солидне цртеже модела. Копирајући безброј пута пр

Фотеља је ипак много боље стајала испред прозора, мислим да ћу је вратити. Трпезаријски сто са столицама дефинитивно не треба да буде на средини собе, где год да кренем, увек су ми на путу. Интересантно је како свега неколико ствари човеку може да закомликује живот, ако нису на правом месту. Све до пре неколико месеци уопште ме није било брига за распоред у стану, канцеларији или продавници. Сада ме свака промена правца оптерећује, као да возим камион кроз уске приморске уличице. Срећом, мој стан је мали и немам баш превише намештаја. Спаваћа соба, кухиња и купатило нису били проблем, лако сам их решио. Гледано са врата, имају распоред у „Г“ где је све подједнако доступно и без препрека. Врата и прагове сам скинуо одмах и избацио из стана да ми не сметају и скупљају прашину без потребе. Дневни боравак је место где проводим већи део дана и зато о њему размишљам већ данима. Хоћу прво да смислим и добро разрадим неколико згодних варијанти, па тек онда да кренем у размештање. Добро, значи

Никада нисам волео гужву. Врева, галама и комешање људи чине ме нервозним и одмах се повлачим у неки крајичак просторије, одакле могу мирно да посматрам свет, без радозналих очију и питања. На таквим местима обично стоје велике саксије са палмом или фикусом, а то ми увек делује као боље друштво од галамџија и бахатих, увек спремних да ме потапшу по раменима, муну лактом у ребра или чак загрле, као да се знамо цео живот. Често ме питају зашто уопште залазим међу људе када не волим да се дружим, али ја уствари чезнем да их посматрам, са неког пристојног растојања, разуме се. Волим да гледам како млатарају рукама у недостатку правих речи, како кришом испијају чашицу коњака, како се бесмислено и дуго свађају око тога чија жена има скупљу бунду или како љубавници кришом размењују погледе истовремено пазећи да их не примете супружници. Али не волим да они гледају мене. Могу сатима да посматрам листове парковских биљака и дрвећа, птице, веверице, псе, било каквог живог створа, све, само не ау

Грозан бљесак светла ми пара мозак док покушавам да се навикнем и схватим где сам. Свуда око мене су шипке, пењу се у висину као равна и витка стабла борова у густој четинарској шуми. Могу да провучем руку или ногу напоље, али оне су тако чврсте да сваку помисао на бег чине немогућим. Срце ми снажно лупа, крв навире у главу и док осећам пулсирање у очима, страх ме потпуно паралише. У почетку не смем ни да се померим, само погледом пратим једну страну ограде од шипки све до неба, где се оне савијају, праве свод високо изнад моје главе и опет се спуштају на другу страну. Хоризонталне греде очигледно имају функцију као обруч на бурету и спајају све у једну чврсту целину, мада су превише високо и не могу да их дохватим. Зид отприлике моје висине диже се свуда около. Видим чак и нешто налик на врата, али нема никакве браве ни полуге за отварање. Велико провидно пластично буре, чини ми се пуно воде, закачено је на једном зиду ланцима високо изнад моје главе, а из њега косо надоле штрчи дугач

Човек седи у тишини на некој клупи у парку, плете венчић од младог врбовог прућа и пролећних цветова. Спретно, лагано, стрпљиво, ћутке. Преко његових рамена поглед пада на мирну површину реке која лењо клизи, препуна откинутих изданака тополе и латица. Топлота сунца притиска падајући са свода, тешко попут неког провидног јоргана, грејући му потиљак нагнуте главе. Негде у даљини бледо се чује врева саобраћаја, понека сирена и шкрипа аутомобилских гума. Од најдуже младице је, идући у круг неколико пута, формирао скелет венца, а завршетак спирално обавио око снопа како се не би распао. Сваку гранчицу бира пажљиво, пребирајући лагано по њима као да су жице харфе, па је преплиће око других у све чвршћу целину. Сада треба убацивати мање гранчице, листове и понеки цвет, а то је најтежи део. Иза његових леђа се чује топотање ужурбаних људи и шаптајући гласови. Шум улице бледи и размрљано се назире у позадини. Млада и гипка гранчица начичкана отровно зеленим листићима и бројним пупољцима, увија

Као момак много сам волео да читам стрипове и пратим доживљаје мојих омиљених јунака од којих су ми у сећању остали запечаћени Астерикс, Принц Валијант, Корто Малтезе, Алан Форд, Поручник Блубери, Рип Кирби, Гастон, Тарана, Немо... ма све сам их волео, не знам зашто уопште набрајам. Прве дечачке дане свакако су ми обележили Загор и Командант Марк, касније је дошао Марвел са својом плејадом суперхероја, а онда сам у стрип ревијама као што су Стрипотека, Стрип Арт и Спунк почео да се сусрећем са, до тада мало познатим ликовима. Сторм, Сами, Наташа, Астер Блисток, Торпедо, Зора, Капетан Роџерс... и наравно, најбољи од свих Херманов Џеремаја. Био сам, богами, поприличан колекционар разних стрип свезака, али године стихијске младалачке природе нису знале да сачувају ово "благо" за ове године сећања. Колико год да сам био пажљив према мојим стриповима и плочама, ретко ко од мојих пријатеља којима сам их позајмљивао, није то схватао озбиљно, па се моје богатство лагано истопило, ост

Тачно у подне сваког 1.јануара европски грађани користе прилику да, уваљени у своје удобне брокатне фотеље, на телевизору прате традиционални новогодишњи концерт у Бечу. То је баш лепо, отмено, господски, мало помодарски, као што је и сам Беч уосталом проглашен за престоницу ноблеса и финоће. Лице свих људи који помињу овај град у најлепшем светлу се толико озари, да слушалац просто помисли да је у питању раздвајање Црвеног мора, у најмању руку. Па то су посластичарнице, па то је старина, па то су китњасте фасаде, па културни и љубазни домаћини, ма чудо невиђено. Европа права, шта рећи. Нисам био у Бечу, нисам ни у Риму, Лондону или Њујорку, немам жељу. Можда је то зато што ме не фасцинирају шљаштећи излози, препуни испразног богатства, нити патина њихове културе, а најмање цивилизација којој припадају. Колачи им изгледају божанствено, само су мало безукусни. Музеји су препуни светске баштине, само су мало напљачкани. Људи су културни и пуни манира, само су мало расисти. Немају на души