Петак 26.јул 2019. Мајстор У рано јутро аутобус израња и понире у кривине личећи на великог тромог кита, жељног да се домогне јата риба које му упорно измичу пред чељустима. Што смо ближе одредишту он спорије иде - хоћемо ли икад стићи? После хладне и непроспаване ноћи на путу кроз херцеговачке планине, сваки трачак сунца делује као чашица ракије, кумулативно. Десетак километара пре мог силаска обично приђем мајстору да га подсетим. Лагано му прилазим, чучнем иза њега и у моменту када је требало да му пожелим добро јутро видим да човек спава. Глава мало спуштена, очи потпуно затворене, равномерно плитко дисање, нема дилеме. Ма, сигурно је на тренутак склопио уморне очи, тешим се не скидајући поглед с њега. Интересантно, аутобус нигде не скреће или врлуда већ савршено прати линију пута, док шоферске руке повремено коригују правац. Мајстори то зову „знам сваку кривину и затворених очију“. Али стварно, као Мишко. После 5-6 километара овакве вожње схватам да ћу кад-тад морати да