Петак 26.јул 2019.
Мајстор
У рано јутро аутобус израња и понире у
кривине личећи на великог тромог кита, жељног да се домогне јата риба које му
упорно измичу пред чељустима. Што смо ближе одредишту он спорије иде - хоћемо
ли икад стићи? После хладне и непроспаване ноћи на путу кроз херцеговачке
планине, сваки трачак сунца делује као чашица ракије, кумулативно. Десетак
километара пре мог силаска обично приђем мајстору да га подсетим. Лагано му
прилазим, чучнем иза њега и у моменту када је требало да му пожелим добро јутро
видим да човек спава. Глава мало спуштена, очи потпуно затворене, равномерно
плитко дисање, нема дилеме. Ма, сигурно је на тренутак склопио уморне очи,
тешим се не скидајући поглед с њега.
Интересантно, аутобус нигде не скреће
или врлуда већ савршено прати линију пута, док шоферске руке повремено коригују
правац. Мајстори то зову „знам сваку кривину и затворених очију“. Али стварно,
као Мишко. После 5-6 километара овакве вожње схватам да ћу кад-тад морати да му
се обратим, само не знам какве је воље кад га неко тргне из сна. Овај је
зајебан и отворених очију. Па још кад му поменем мој ранац, ишчупаће ми руку,
гарантовано. Ко ми је крив што не могу да спавам у бусу па свашта видим.
Стојим на Јасену, пртим онај душмански
руксак на леђа и гледам како друмска лађа лагано уз гегање одлази низ пут, даље
ка Требињу. Ја сам се браћо излоговао, а ви видите шта ћете.
Недеља 28.јул 2019.
Потоп
Вода ми је увек проблем. Већ 20-ак
година чатрња не држи добро и већину скупљене кишнице попију околни ораси кроз
пукотине у резервоару или оде на заливање стричевих баштица. Ове године нема
заливања, али зато је пумпа дефинитивно цркла. Руска пумпа, брука, радила је
тек тричавих 50-ак година, кад се пре поквари? У дигиталној ери ја се враћам на
аналогно вађење воде кофом из бунара. Нема везе, сјајна вежба за рамени појас.
У кући затичем два балона изворске
воде са Књегиње, коју сам из прошлости послао сам себи у будућност, значи од
прошле године. Вода је и даље савршено бистра, свежа и укусна као да је јутрос
захваћена. Ипак, воде никада доста: прање судова, постељине, гардеробе,
купање... јебига, баш сам захтеван, као да морам да се купам сваког дана?
Изгледа да сам „ој, додоле“ отпевао
без фалша, јер цело поподне из своје собе гледам како крупне оловне капи кише
решетају винову лозу на одрини, а олуја чупа целе гроздове зеленог грожђа.
Греота. Али ја и даље обожавам кишу.
Силазим у приземље куће и загазим
право у плитку воду. Шљапкам и не верујем. Испод врата вода сумануто надире у
потоцима. За мог живота никада се није десило да вода уђе у кућу, морам ли баш
ја да увек будем кључни сведок у процесу? Ајде дебели, на колена, сети се
својих предака. Ипак је лакше скупљати воду него клати се с Турцима. Клечим,
упијам, цедим, испирам, устајем, просипам и онда се враћам у првобитну позу.
Поново. Опет. Не ваља, још једном... и тако наредна два сата. Капирам да се сва
ова вода коју избацујем поново враћа у кућу, заиста бедан осећај. Испод части
за сваког џентлмена, али ипак нисам Енглез, богу хвала.
И даље још увек уживам
у киши.
Понедељак 29.јул 2019.
Проја
Дан као сваки? Неее, никада. После
целе ноћи киша и даље пљушти, сматрајући да треба утврдити градиво. Инерција је
чудо. Требало је да идем на извор по воду, али остајем у кући тражећи
занимацију. По подруму претурам све посуде у којима тражим било шта корисно. У
последњој налазим одговор на моје молитве у виду прашка за пециво. Судећи по
изгледу паковања и каменој структури, чекао је баш мене још од времена када сам
био дечак.
Довлачим брашно на сто и покушавам да
замесим сиротињски пријеснац - без сира и кајмака. Туга. Сипам у тепсију, гурам
у рерну и укључујем на најјаче, па нека загори ако сме.
Вадим ја оно чудо, стављам на шпорет и
гледам. Гледа и оно мене. Грдно ли је, мислимо се у себи и оно и ја. Личи
некако на планину Фуџи, подигнуто на средини и распукнуто као да сам је филовао
петардама. Велика тепсија је на крају била мала за волумен овог мог подухвата
где се састојци бирају спонтано. Нема везе, зато је недостатак масноће учинио
да има пресек цигле, ваљаће за поправку око куће. Мачке то не једу, само ја.
Један комад даје пуњење адекватно шипкама уранијума, могу да ходам до судњега
дана. Добро, дај онда једно парче, па да идем на пешачење.
Грануло Сунце и цепа на најјаче (као
моја рерна), облаци се развлаче по околним брдима, а ја пртим ранац са балонима
на грбачу и трк по воду. Све трепери у измаглици и ја стручно процењујем да то
испарава земља, ускоро ће цело небо бити плаво. Сва је срећа да не зарађујем за
живот као проценитељ штете, не би се леба најео у животу. Кући се враћам се по
пљуску.
Уторак 30.јул 2019.
Огњена Марија
Данашњи дан сам посветио само једном
задатку: хоћу да се дочепам града, нађем место са интернетом и пошаљем
рођенданску честитку својој другарици. Звучи једноставно, шта ту може да пође
по злу? Магарче јадни и бедни, како си само наиван.
Кафић Поета на самом рубу градског
парка сам одабрао знајући да имају добар Wi-Fi сигнал.
Бар они тако мисле. Мечку сам родио док се таблет није мало призвао памети и
сабрао. Качење на мрежу био је подухват раван разбијању немачке шифре током
Другог рата: пријем очајан, кафић крцат и сви нешто куцкају, а веза непрестално
пуца као ластиш на гаћама. Ало, људи, имате ли ви кућу, ово је за нас сиротињу
са брда.
Набодем некако Facebook, упрегнем обе преостале мождане ћелије и ископам тражени профил.
Идеја је била да јој пошаљем кратку приватну поруку, а не јавно „приопћење за
пучанство“. Плоп - испаде ми на екрану нека порука:
- Ало, папак, треба ти Messenger, хоћеш да га инсталираш?
- Нећу, брате, хоћу само да пошаљем
обичну јебену поруку и немој ми квариш овај диван дан... настављам расправу са
виртуелним водичем кроз тајне друштвених мрежа.
- Е па, мораш.
- Добро, инсталирај кеве ти, ускоро ће
јој следећи рођендан...
Дошао до пола и – пукао. Немаш пријем,
пробај поново.
- О, мајке ти га бежичне, како бре
немам... а жваћем ону пластичну кашичицу од капућина као да је карамела. Не
сећам се ни када сам уопште и попио тај капућино.
Понављање је мајка, па сам решио да
постанем много мудар и поновио процедуру преко неколико пута. Систем је
победио. Морао сам на крају да признам пораз и поруку направим као јавну
објаву. Welcome
to the Matrix.
2+1
Време ми је просто исцурило у овој
неправедној борби човека и машине, трчи на аутобус, кукала ти мајка. У задњи
час упадам у неки за Бијељину и срећно бацам поглед кроз прозор очекујући
полазак.
Боље да сам наставио да гледам кроз
прозор. У том моменту у бус улази једна гарава богиња мојих година, сва у
црном, укључујући дискретно откривени брус. Знам то јер је заузела место тачно
испред мене. Одмах за њом, смејући се, долазе две младе лепотице, чудо божије.
Прва ме прође и седе иза мене до прозора, остављајући место другарици. Носећи
виолину, ова друга девојка ме у пролазу случајно закачи својим бедром, врелим
као висока пећ у Зеници. Шта ти је младост.
Знам ја да сви воле да седну
напред, али што сви овде, има и друга страна. Мајко мила, чиме сам заслужио ову
казну, зар сам био толико лош син? Па, јел нисам могао да добијем, рецимо,
крезубог чичу и две длакаве бабе, а? Ма, може и педер, све је лакше од овог
мучења, очи ми испале дабогда.
Једва дочеках да истрчим из аутобуса,
грешне ми мисли. Ја сам човек горштак, за мене су камен, дрво и можда нека
поњава. Не треба ми угађати, могао бих да се примим као пелцер.
Четвртак 1.август 2019.
Пасија
Већина старих стаза је овде зарасла у
шикару и макију, треба то стално крчити и одржавати. Некада је било доста људи
и стоке, па се свуда и пролазило. Нема више. Посебно је проблематичан завршетак
успона до тврђаве Кравица, јер је на појединим местима стаза толико зарасла у
клеку да је непроходна. Једини начин да се прође даље је да човек стисне зубе,
прекрсти се ко верује у Вишњег и крене право кроз овај оштри вилајет. Свакоме
ко не зна шта је клека (не мислим на ракију) ово делује просто к'о пасуљ.
Ја то зовем „челичење“. Пролазећи кроз
ову густу барикаду жилавих и оштрих иглица, човек доживљава три фазе:
1.
прво се сети свих
претходних грехова (почевши од Адама и Еве);
2.
затим вришти од бола
кајући се због свих грехова, без обзира да ли их је учинио или не, говорећи себи
како ће остатак живота провести као манастирско јагње;
3.
напослетку заиста доживи
прочишћење.
Нека дебела јакна, панталоне и дубоке
патике би свакако помогли, али на 40 степени... стварно? Летње бермуде и мајица
су мој избор сваки пут. Истина је да ђаволски боли, али после тога следи
појачана циркулација, осећај невиђеног задовољства и физичке снаге. Да не
помињем чистије мисли.
Недеља 4.август 2019.
Заборављене књиге
За ручак сам паприке напунио мешавином
пиринча динстаног на луку са шаргарепом, парадајзом и шаком сувог грожђа. Укус
је додатно поправила једна богата кашика чатнија од јабука, који се невероватно
добро очувао од прошлог лета. Све у дубоку шерпу, правац рерна, на максимум.
Зар постоји мање?
Истина, волим да будем поред овог
прастарог смедеревца и седим на хоклици моје драге баба Анете, ваљда се тако
присећам давних времена. Ћутке ме са слика на зидовима посматрају лица драгих
рођака, а ја их својим присуством убеђујем како Анђелићи још увек тумарају овим
опустелим селом и трају.
Волим себи да нађем намену сваки пут када
нешто спремам, а треба доста чекати крај шпорета. Добра књига је сјајан друг
када нема неког крај тебе. Улазим у завршницу последње од пет књига о гробљу
заборављених књига Руиса Сафона. Човек је просто геније, обожавам његове лепо
спаковане реченице, кратке дијалоге, духовитост и вештину којом плете мистичну
драму породице Семпере. Бравуре у изјавама појединих ликова (Фермин) су
једноставно неодољиве и толико забавне да се не устручавам у гласном смејању,
чак и овако сам.
Понедељак 5.август 2019.
Жута
Сваки необичан призор, колико год
ситан или другима неважан, мора да ми привуче пажњу, као да имам очи само за
то. Додуше, нисам имун ни на понављање лепих мотива, нарочито женских
примерака које ми упадну у кадар. Једна заносна девојка у жутом је, шетајући
неко џепно кученце, прошла тик испред аутомобила у коме смо мој брат Зоран и ја
чекали на скретање. Готово у исти трен смо уздахнули и изговорили:
- Боже благи, шта ово би?
Шта ти је генетика, исто реагујемо на
исти подстицај. Године немају везе с тим.
Уторак 6.август 2019.
УВ фактор
Око куће увек има нешто да се крчи и
скупља, а богами ни гардероба ми није све чистија с протоком времена. Ајде
баба, пери, кувај, чисти кад ниси за нешто боље. Не знаш, бре, ни да поцрниш ко
човек, него само ко шофер кад истури леву руку кроз прозор камиона. Чини ми се
да никада нисам комичније добио боју него ове године: осунчана рамена, руке
само до лаката (махом са спољне стране) и ноге до пола, са нарочитим акцентом
само на коленима. Да га јебем како, не бих могао да реконструишем ту енигму.
Звучи доста блесаво, али као да сам укосо био закопан у песак са савијеним
удовима, шта знам. Иначе, овде нема песка, само камен.
Врхунац је био кад сам на сред груди
приметио белу флеку од кућних кључева које носим око врата када негде идем, да
не изгубим. Све и кад би их изгубио, могао бих комотно по овом јасном отиску да
направим копију кључева.
Среда 7.август 2019.
Ка цукар си
Поучен катастрофалним искуством са
интернетом у кафићу Поета и природно надарен за доношење лоших
стратешких одлука, одмакао сам се двадесетак метара од локала и сео на клупу,
очекујући побољшање сигнала (WTF?). Знам да звучи као колосална
измишљотина, тек овај систем је функционисао, макар током наредних неколико
минута. Претпостављам да су заслужне сунчеве протуберанце, ја свакако нисам.
Ово је било сасвим довољно да посрчем мало интернета и бацим око на новитете на
FB.
Вилин коњиц тиркизне боје ме је
оставио без даха. Нисам имао појма да Комижа обилује таквим природним лепотама
и складном архитектуром, хм...
Петак 9.август 2019.
Пролетер
Гледам гужву израслог шљивовог шибља
преплетеног са смоквама, копривом и травуљином иза дворишног зида. Ова прашума
је због обилних киша и недостатка домаћинске руке достигла епске размере. Као
да ме гледа преко зида и молећиво говори:
- Како ти није жао, нема никог до тебе
да ово раскрчи, где ће ти душа?
Гледам и трепћем. Дубоки уздах...
- Пу, јебем те тугаљива – говорим сам
себи – што ти увек мораш нешто да поправљаш, па зар не можеш да окренеш главу
на другу страну?
Изгледа не могу. Узимам у руке два
најбоља пријатеља – срп и баштенске маказе и прескачем климави зид испред куће.
Првих десетак минута сам само псовао набадајући се на оштре и кратке патрљке
винове лозе, која је, под тежином гроздова, поломила носеће гредице и пала на
висину хобита. Таман толико да не могу да се усправим, него изигравам
Квазимода. Срећом па сам по овој врућини баждарен да радим само до ручка.
Милион пута сам се убо или посекао
(ма, шта милион, хиљаду) и исто толико пута изговорио неку сочну реч. Опет
генетика, да га јебеш.
Недеља 11.август 2019.
Потпури
Ту изнад куће су ме увек сачекивали
полудивљи Владови керови, лајући бесомучно на мене као да је сваки од њих
кербер са три главе. Ове године су нешто утањили, биће да су оматорели и
оглувели отприлике као онај шарпланинац у Крунићима на Јасену. Сваки пут кад
пролазим крај њиховог дворишта морам да се накашљем како би ме, мученик, чуо и
залајао – да сачува образ.
. . . . . . . . .
На врху Петрине није било никаквих
новина, само је све више чепова од Јелен пива. Ваљда се овде скупљају они прави
мушкарци, шта знам. Ипак, успео сам да уберем неколико дугачких и танких
гранчица писковине, треба да направим неке перле за огрлицу. Када сам био
клинац од овога су нам правили сламчице за сок, а 30 година касније смо ћале и
ја мојим клинкама правили огрлице.
. . . . . . . . .
Силазећи са брда и даље сам чуо
монотоно и напорно завијање тримера којим је неко косио целу њиву, летњи дан до
подне. Убитачно. Е човече, нисам овде видео косача са правом косом, годинама.
Изгледа да смо једини косачи у овом крају остали само смрт и ја. Ја сам онај
без капуљаче.
Понедељак 12.август 2019.
Плочице
Тог јутра сам остао без младог сира
шкрипавца, што отприлике активира аларм, као да сам остао без воде. Мислим,
стварно, свако ко држи до свог здравља и угледа у сваком моменту мора имати
воду, бели лук, парадајз и сир. Млади сир, што се мене тиче. Жена ме с годинама
начисто упропастила, па сам почео да трошим понекад и оне старије.
Напољу је врелина ужасна, али брате,
јел хоћеш младо? Хоћеш? Онда мораш мало да се ознојиш. Нема везе, има жена које
воле и ознојене мушкарце, али то је ипак нека друга врста зноја. Она што се
слива низ тело супер фрајера из реклама. Знаш оне типове који се поливају водом
док им блиставе капљице клизе низ плочице на којима можеш пиво да отвориш. Није
то у реду, нека дама би могла озбиљно да се повреди на тим оштрим ивицама. Али,
изгледа да и жене много воле пиво, јер лудују за тим плочицама и спремне су да
преузму ризик од повреда.
Ма, да, сигурно је пиво у питању.
Среда 14.август 2019.
Прогноза
И шта је с том веменском прогнозом,
кеве ти? Нађу све неке утегнуте и наштеловане младе снајке да показују
наизменично сисе од напред или гузу из профила и причају о времену на Канарским
острвима и Сицилији. Док постепено стигну до Републике Српске, већ сам
задремао. Све што кажу то вече у прогнози има шансе да се и догоди. Или не,
видећемо сутра.
Капирам да није лако пронићи у тајне
распореда и кретања ваздушних маса, али брате рођени, па чему онда служи ваша
наука? Ако ће време сутра да буде овакво или можда онакво, па то је исто као да
бабе врачаре гледају из ужарених каменчића бачених у воду или јагњеће
изнутрице. Вероватноћа је готово иста.
Ипак више верујем баби.
Субота 17.август 2019.
Привезак
Нисам нарочито религиозан, али хтео-не
хтео, овде на селу мораш да чујеш који је светац и шта се ваља радити тог дана.
Ови људи немају државни празник или предах, стока и имање мора да се одржава
сваког дана. Нема годишњег одмора, нема мора иако је Дубровник удаљен свега
30-ак километара.
Пре 20-ак дана, на Огњену Марију, сам
убрао неколико грана са различитог дрвећа (вишње, ораха, јабуке, смокве, јасена
и шљиве) за прављење привеска. Од сваке гране сам одсекао комад исте величине,
обрадио их угрубо и оставио да се суше наредне три недеље.
Данас сам осмислио и нацртао симбол
ове светице који је показује у сажетој форми иконе, а истовремено је састављен
од иницијала њеног имена, О и М. Одабрао сам најзгоднији комад дрвета, макар за
оно чему сам га наменио. Смоква испод коре крије млечно бело дрво, савршено за
резбарију.
Помоћу доста примитивних алата из
ђедове радионице наредних дана сам седео у хладу великог ораха и стрпљиво дељао
сваки милиметар, до жељеног облика. За огрлицу сам употребио дупли комад
канапа.
Желео сам да глава светице (слово О)
буде тонирана благом бојом теракоте, што представља приземност, разум и
промишљање. Ту сам употребио чај од жалфије и дивље крушке.
Тело је грешно и одликују га жеља,
страст и пожуда, зато је морало да буде у боји пурпура и крви, коју су толико
волели византијски цареви. Сок купине, помешан са мало вина и моје крви
(потпис) - звучало је као права комбинација.
Привезак сам брусним папиром мало
патинирао да изгледа као комад старог дрвета, а канапе обојио у две поменуте боје.
Носио сам га неколико пута до
краја лета да поприми коначно и мало мог мириса. Е, тек сада може да се каже: „Завршено
је“, како то рече Христ у својој последњој реченици на распећу.
Недеља 18. август 2019.
Пад
Последњи пут сам се на Градину пео са
мојим девојкама и ћалетом који је тада имао преко 80 година. Ред је да поновим
овај подухват, мислећи притом на све њих и знајући да би и они волели да су ту.
Прва половина успона иде доста глатко и без проблема, али је зато остатак
незгодан и на моменте опасан због високе траве која крије као жилет оштре
стене. Ту је дрвеће срасло са каменом и густим шибљем. Иако стазе нема, постоји
само један прилаз врху са наше стране и треба га наћи у овом густишу.
Без великог штапа овде се не иде, злу
не требало. Штап је велико оптерећење, али и помоћ при пењању. Силазак је
сасвим друга прича.
- Ма, јебем ти мотку, могао сам због
ње сто пута да се стрмекнем – изговорих у бесу током силаска и бацих га коначно
у травуљину.
Тек што сам успео да направим десетак
корака ослобођен терета, нога ми запе о неки невидљиви камен у трави и ја се,
тетурајући два-три метра и покушавајући да повратим равнотежу, забодох коленима
у земљу, свега неколико центиметара од оштрих врхова ниског стења. Судећи по
мојој тежини и силини пада, педаљ даље бих скончао пресечених тетива на
коленима. Довиђења и лаку ноћ.
Да сам у руци и даље држао штап,
сигурно не бих завршио на земљи. Интересантно, током целог свог живота у
Херцеговини сам само још једном пао и било је то на готово истом месту, свега
десетак метара даље.
Вратио сам се по штап.
Четвртак 22.август 2019.
10 степени
Као и сваки пут када силазим у Требиње
и имам бар сат времена на располагању, шетњу завршим на купалишту. Лепо је
сређено, чисто, мирно, вода је свежа и, што је најважније, никада нема гужве. Сваких
неколико дана пуштају по мало свеже воде у језеро, таман да се мало угреје,
иначе је увек хладна. Није ово био први пут да видим језеро без иједног купача,
не мора то ништа да значи – проговарао је проценитељ и стратег из мене. Да,
брате, али данас је имало значење.
У прва два корака које сам направио у
води, стопала више нисам осећао. Немогуће да је вода толико хладна, вероватно
је само шлог, мада нисам чуо да шлог креће са папцима, то се отеже обично на
крају. Када је вода прешла пола ноге хтео сам да вриснем као нека снајка:
„Ијууу, не изнад колена!“ али ми се глас одузео и сачувао сам образ.
Храброст се често граничи са безумљем,
па сам, настављајући да газим даље у своју пропаст, неколико секунди касније
изгубио све битне функције међуножја, сахрањујући тако свој сексуални живот.
Испоставило се да је то ипак било само привремено.
Претпостављам да је мој мозак, иако
још неуроњен у воду, одбио да сарађује даље с остатком тела у циљу очувања
живота и врсте. Као да сам чуо једно „клик“ и ту је био крај. Али заиста.
Ослобођен било каквог разумног расуђивања, скочио сам у воду чврсто уверен да
ћу у двадесетак завеслаја краула успети да постигнем радну температуру. Стигао
сам до шест и задобио фацијални грч прве категорије. Мислим да сам у том
моменту изгубио способност говора (како би се моја жена радовала), али ионако
нисам имао шта да кажем.
- Ма, леђно пливање је ипак закон - помислим
у себи и брзо променим страну, не очекујући баш да ће ми се тако брзо заледити
потиљак. Нисам ни знао да га имам, чему то уопште служи?
- Па да заболи, сека персо... еее,
кукала ти мајка и ти себе сматраш потомком кршних Херцеговаца? Јад, беда и
чемер, то си ти.
Верујем да сам успео да испливам неких
20-ак метара (нисам сигуран, у једном моменту сам на кратко изгубио свест) и
кренуо назад. Сваки делић тела ме је болео, укључујући модре нокте и камен у
бубрегу, ако га још имам. Претпостављам да је мој организам током ове кратке
авантуре потрошило бар 75% залиха масноће на одржавање елементарних животних
функција.
По изласку из воде све ми је бридело
као да сам партизан на Игману, а испод коже гмижу армије термита. Није престало
ни после десетак минута на сунцу. Човече, можда сам умро, а да то не знам!
Нисам стигао поштено ни да се загрејем,
а глупан у мени је већ имао нови предлог:
- Враћај се назад у воду, сисо, док си
још хладан... спавао си на Јахорини у поткровљу брвнаре, без грејања, са снегом
до грла, а овде не смеш мало да се смочиш. Пу, бруко једна!
Мозак је тек кренуо
мало да се отапа и чудио се зашто ме ноге опет носе према леденој води. Јел
могуће да је неко толико глуп? Живи сам доказ. Можда сам наивно веровао да ће се вода
разделити испред мене као да сам Мојсије, али са великим жаљењем и приличном
тачношћу сада признајем да сам се опасно зајебао. Желим да верујем како сам у
другом покушају ипак отишао неки метар даље.
Нисам ни слутио да ће мој покушај
изазвати навалу идиотизма код осталих посетилаца на купалишту. Ваљда охрабрени
мојим умакањем у воду (јер ово се не може назвати купањем), неколицина њих је
кренула пут воде. Изигравајући соларни панел и пумпајући поново крв у жиле,
бескрајно сам се забављао посматрајући ово Jackass надметање.
Нико није стигао даље од потколенице. Једна расна плавуша и њен другар са
каубојским шеширом су свакако имали добру жељу, која се завршила њеним кукањем:
- Јој, зглобови, боле ме сви зглобови!
Хтедох да добацим: „Дођи душо на
терапију код чиче, имам Metotraxat у ранцу, четвртком га и ја
пијем“, али ипак сам ја један пристојан тип.
Касније сам од више људи чуо како је
због високог водостаја Билећког језера неко решио да отвори брану на 24 сата. И,
ко је био курате среће да се купа баш тог дана? Зна се, најгори сам од све
деце, кеве ми. Иначе, константна температура Требишњице током целе године је 10
степени.
Како су неандерталци преживели ледено
доба, остаће ми вечита мистерија.
Петак 23.август 2019.
Крекери
Лето у Херцеговини може да буде варљиво,
али једна ствар је апсолутно непроменљива: Сашка и Алберт. Ретко ме неко од
родбине обилази док сам овде (не кукам због тога), али моја драга рођака, коју с
љубављу зовем сестром, сваке године ме обиђе са својим момком. На њиховом лицу
увек читам радост и разумевање, а ништа лепше од тога осамљени човек не може
пожелети. Знам да и они у мени виде доброг пријатеља, иначе ме не би ни
посећивали у овој мојој лепој забити.
Овде живим крајње једноставно и веома
је скроман избор почасти којом могу да понудим своје (ретке) госте, али ми зато
воље никада не фали. Сашка и Алберт нису уопште захтевни, делују више као два
заљубљена пољска миша задовољна са неколико зрна кукуруза или кришчицом сира.
Па опет, волим да их угостим макар и симболично. На тај начин им кажем: хвала
што сте дошли и што разумете ко сам.
Кафа са кексом (обавезно спекулас), чај
од матичњака и свежа изворска вода са неколико кришки лимуна и гранчицом нане -
спадају у редовну понуду код мене. Увек имам неког воћа, младог сира, парадајза
и црног хлеба, па ако је неко расположен може да се омлечи. Ипак је увек згодно
имати и нешто ситно, што може да се грицка током наше ноћне седељке пред кућом
и гледања у звездано небо. Једна велика треперава свећа у тегли, мало дувана
и... спремни смо.
Од Жељка сам убрао једну гранчицу
рузмарина, од Мире добио сушени сир, а труд је био мој скромни удео.
Крекери са пармезаном и рузмарином
- 2 шоље интегралног брашна
- 1 кашика тамног шећера
- 1 кашичица соли
- свеже млевен бибер
- 2/3 шоље млека
- 2 кашике расхлађеног путера, на
коцкице
- 1/3 шоље ренданог пармезана
- 1 кашика ситно сецканог свежег
рузмарина
- крупна со, млевени бибер и туцана
паприка (за посипање).
Загрејати рерну на 200°. Сипати у
посуду брашно, шећер, пармезан, зачине и промешати добро. Додати коцкице
охлађеног путера и гњечити руком док се путер не растопи. Додати млеко и
наставити са мешењем док се не добије фино тесто. Обликовати у лопту и ставити
у фрижидер на један сат.
Положити тесто на радну површину
посуту брашном и месити 5-6 минута, додајући рузмарин. Развући тесто што тање
(око 4mm), намотати на оклагију и пребацити на изврнути плех са папиром.
Одозго посути со, црни бибер и туцану паприку. Избушити површину теста виљушком
и исећи ножем на квадрате величине 4х4 cm.
Пећи у рерни 10-15 минута, зависно од
дебљине теста и жељене крцкавости. Извадити из рерне и оставити да одстоји на
плеху неколико минута, а затим ставити
на решетку да се потпуно охлади. Изломити на квадрате и послужити у чинији,
посуто са мало свежих листова рузмарина.
Недеља 25.август 2019.
Вила
Вукао сам се неким споредним путем
према Моску, очигледно исцрпљен превеликим бројем километара, успоном и
пакленом врућином. Стотињак метара напред назирао сам обрисе превоја са
неколико стабала храста, што је обећавало лепу хладовину и мало предаха. Искористио
сам прилику да у ходу скинем качкет и обришем зној са лица и потиљка, увек ме
то нервирало. Враћајући капу на главу бацих жељно поглед опет на оно дрвеће,
кад, тамо на зидићу седи нека девојка.
- Чекај, малопре је није било, сунце
ти калајисано, начисто си пролупао по овом сунцу. Ма, лепо је мени баба
говорила да носим вунене чарапе, а не ове данашње, танке - врућина креће од
ногу... знаш кад је неко млад и глуп па не слуша. Ако ћемо право, одавно више нисам
ни млад, значи дупло голо.
Направих још неколико корака према њој
(хоћу рећи према храстовима), онако збланут у чуду. Она полако устаде и пристојно
ми се осмехну.
- Бог те јебо Горане, стварно си
предуго сам, ово је дефинитивно привиђење – кажем сам себи у браду и за сваки
случај полугласно назовем добар дан. Девојка ми љубазно одговори и даље се
смешећи као да уместо носа имам шаргарепу. Преда мном је стајала црнокоса
девојка прелепог лица уоквиреног масивним рамом наочара и одевена у шортс и
црну мајицу са неком апстрактном шаром. Ништа на њој ми се није свиђало осим ње,
али она је чинила да све изгледа као савршена слика.
- Нисам имао појма да горске виле данас
испоручују у модерном издању, са поцепаним врућим панталоницама и боговским
телом - помислих у себи. Ко зна, можда сам то рекао и наглас, судећи по њеном
осмеху, као да ме разумела. Опет, није ред да само прођем и правим се Тоша у
овој недођији.
- Зар овде пролази неки превоз? - упитах
је, овог пута заиста наглас.
- Не пролази – одговори она мало
затечена мојим обраћањем и несвесно ми упути тако диван и раскошан осмех,
показујући рафал бисерних зуба и стидљиво склањајући косу с лица.
Када бих могао да бирам, овако бих желео
да умрем – изрешетан осмехом, па да платим шта кошта.
Видећи да је девојци непријатно,
поздрависмо се и ја продужих даље. Који бре предах у хладу, под њом се и камени
зид топио. Хтедох да се окренем још једном, али уствари нисам желео да откријем
да ли је све ово била само моја пуста уобразиља или заиста нека митска русалка.
Петак 30.август 2019.
Минђуша
Стајао сам на Јасену и покушавао да
стопирам за Требиње, док је нека баба поред мене везла као Сингерица на струју.
Ма, волим ја да слушам и да причам са људима, сваких неколико дана, ама неће
нико да стане за двоје људи, па Бог. Кад се баба уморила врло, крену даље
својим путем. Није се одмакла ни пет метара, ето мени стаде ауто.
Добра нека лимузина, унутра млађи
брачни пар (мислим... млађи од мене), културни неки људи, види се. Упознамо се
мало у неколико реченица и он ме, гледајући у ретровизору, похвали како сам
најфинији човек кога је имао прилике да повезе колима. Само... па ту направи
малу паузу и даље ме гледајући, има нешто што му смета и квари утисак. Показује
прстом на своје уво, сугеришући на моју минђушу.
- А, шта ћеш – правдам се хиром
младости – ја је одавно и не примећујем. У томе би ти се придружила моја жена,
она се никада није навикла на тај детаљ. Много фина жена, професор на
факултету, баш као ти. Иначе, осим тога нисам тело претерано девастирао. И даље
сам потпуно органски примерак непрсканог мушкарца...
- Па, видиш да ипак ниси – љубазно ми опет
скреће пажњу на уво.
Хоће ли ова стигма вечно трајати,
размишљао сам о томе много пута. Минђуша на мом увету много је више од украса.
Незналице су усвојиле панкерску изреку „Left is (w)right and wright is wrong“ као доказ да само педери носе минђушу у десном увету. Зато сам
је баш на десно уво и ставио. Та минђуша је мој протест, моја слобода и глас
против калупа. Она мене не дефинише, само осликава мој дух. „Никад за гомилом“
- једна је од мојих омиљених изрека, не без разлога.
Е, мој професоре, имаш ти још доста да
учиш о животу, није све струка. Како би то сажето рекао један неуки сељак за
свог рођака који има много школе, а мало здраве памети:
- Преучио!
Субота 31.август 2019.
Слика
Стојим на самом врху тврђаве Голо брдо
и меркам одакле је најбоље направити панораму. Нико нормалан не би за ту сврху изабрао
баш климави блок камена испод кога зјапи провалија, али мени баш одатле
одговара. Стварно сам комичан у тим ситуацијама, јер сам под старе дане развио
неки страх од висина, а увек се негде пентрам. Чим се нађем на некој замашној
узвишици без ослонца, ноге крећу саме да се савијају у коленима, покушавајући
да тело поставе у што ниже тежиште. У стомаку почиње да ми вибрира, ноге да се
тресу, али се ја тврдоглаво окрећем као робот, истовремено сликајући и тражећи
ослонац. Упоран сам у намери да победим тај страх и снимим фотографију какву
сам замислио.
Људско тело се лако поломи, али меморијске картице су неуништиве.
Понедељак 2.септембар 2019.
Крај
А биће ваљда још нека година, надам се
да нећу црћи као што је то јутрос учинио мој јадни и напаћени фото апарат. Боже
благи, где га све нисам вуцарао и над какве провалије и јаме надносио, он би о
томе књигу могао да напише. У неку руку је, мученик, заиста и написао ту књигу,
остављајући иза себе стотине хиљада фотографија из наших заједничких подухвата.
Јебеш живот без авантуре.
Последњу шетњу кроз Требиње сам крунисао
заузимајући место на клупи у градском парку, одакле се пружа увид у целу
панораму овог живописног места. Јутарње сунце иза мојих леђа је савршено
обасјало целу сцену. И баш у час да видим требињске бебе како гугучу у колицима
испред Саборне цркве, брбљиве ђаке који су управо кренули на свој први час,
младића који кришом љуби своју девојку (овде је то и даље срамота радити на
улици), уморне баке и деке како, у повратку с пијаце, застану у парку да
предахну (баш као ја – треба ли да се забринем?).
Круг је затворен.
 |
| Херцеговина 2019. |
Коментари