Храстопис

Кад сам био мали, добри мој деда Миливоје ме назвао Гоја и тако су ме после сви Благојевићи звали. Није он знао за сликара Гоју, јок море, него онако, од милоште, шумадијски. Е сад Гоја порастао, па има свакакве прохтеве: хоће штап за пецање, хоће на радну акцију, па хоће пешке на море, хоће да се жени… Неко од тих хоћања испадне добро, неко лудо, има и младалачки бесмислених, оригиналних и непоновљивих, али све их везује једна спона - па Гоја, брате слатки. Нико данас у брзини не размишља како се тачно праве најобичније ствари које нас окружују, који то човечуљци стоје иза екрана и кревеље се, копају руду и праве неке скаламерије. Никога није ни брига, све док то нешто ради, а нама олакшава живот. Има једна сјајна емисија на Дискавери каналу која говори о томе како се праве ствари, било да су сијалична грла, федери или перорези. Тако је интересантно, не може човек да одлепи поглед. Срећом у питању је кратка и сажета форма, па после неколико тема иду друге емисије, иначе би обелео

Добар је рачунар, али у мом свету не може да се мери са линијом коју иза себе остави оловка или перо. И нема везе каква је рука, дечија, уметничка или радничка – све линије су лепе. Имају своју динамику и нијансе, стидљиви почетак, дужину и упечатљив крај. Некад запечаћен тачком или мрљом, али опет је то добар крај. Свака цртица има тежину, сваки рукопис или стил своју душу, јединствену и препознатљиву. Не постоје две исте на свету целом. Шта год да сам у животу прво нажврљао (а богами сам се нажврљао) увек је било лепше него каснији покушај да то исто нацртам мало тачније или боље. Ваљда изгуби спонтаност и почне да се калупи према правилима и тако постане чистији и прецизнији цртеж, али више није мој. Не могу више да набодем тај угао или детаљ, шта му га знам. Тек под старе дане сам схватио да је увек најбоље оно што прво урадиш, исто као и идеја. Можеш ти после да је разрађујеш, али пријатељу, изгубила је свој моменат, своју оштрину и онда је то само развлачење жваке. У