Храстопис

Петак је дан када могу да преживим све, од напада главобоље, преко цепања дрва па све до вожења кола на поправку (што је за мене потпуни слом нерава). Неколико пута су ми се заломиле баш ружне ствари на тај дан, али казне сам поднео мушки, са осмехом број пет на лицу. Буде ми некако лакше када знам да следи викенд, па макар и напакован обавезама око одласка на пијацу (то баш волим), спремања неког славља, враћања гајбица и тегли мојој кеви, приватног посла или замене сијалица по кући. Други Божић (како то рече ђакон Ненад пре неки дан када смо се договарали око свећења водице за Славу) ми је почео баш на цветиће. Нема много дана када човек у петој деценији живота устане, а да га ништа не боли. Канцеларија ми је била закључана па сам чекао у ходнику више од сат времена док се сплетом случајних околности није видело да нико осим мене неће ни доћи. Чудно је то, једини сам који на посао долази на време, али кључ од Маркетинга нисам заслужио. Нема везе, лепа прилика да се видим са старим др

Радозналост мојих ћерки и поплава свакаквих питања као што су: „Зашто човек не може да лети?“, „Значи Тито је навијао за Партизан?“, „Хоће и нас да удари нека комета?“ или „Што ја немам плаве очи?“, родила је идеју да једно вече седнемо и маштамо. Уствари смо хтели да замислимо како ће изгледати живот у будућности, да то све бацимо на папир, савијемо у ролну, запакујемо у неку металну кутију или теглу и запечатимо. Када дође тај дан о коме смо причали, Боже здравља што кажу наши стари, отворићемо кутију и прочитаћемо све што лупетали или озбиљно мислили о животу у будућности. Е, то је временска капсула, запис за времена која долазе. Одредили смо годину 2050. онако одока, звучала нам је округло, довољно далеко, а опет и довољно близу да ми старији укућани (Нина и ја) можемо то да добацимо (86 година) и још једном седнемо са нашим ћеркама и смејемо се као некад. Мила ће тада имати 56 година, Зоја три мање, а њихова деца ће већ студирати, радити или чак имати своје потомке. Звучи као са