Храстопис

Уторак, човече. Или можда среда, шта знам. Један од безличних дана када мислиш да све тапка у месту и само чекаш да прођу и утопе се у забораву недељне мочваре. Али ови дани су жилави, не дају се и стално се батргају, поштено заслужујући своје осредње место и име. И на крају некако нађу начина да их запамтиш по неком шашавом детаљу, макар отприлике. Нешто као чичак закачен за џемпер. То су они дани када се ништа под милим богом не дешава. Све док се не деси. Сто пута поновљена мантра „Данас се нећу нервирати“ тог уторка је звучала као да ће остварити свој потенцијал и уздићи ниво моје свести на неку вишу степеницу. Био сам фокусиран и стрпљив, уздржао сам се од већине псовки које бих у нормалној ситуацији испалио без размишљања, онако аутоматски. Све је било у реду до момента када се парче црног хлеба намазано пекмезом од шљива, ко зна како, једноставно стрмекнуло из моје руке и полетело ка пулту. Мислим, свестан сам да правим одличан хлеб , али да га јебеш, нема крила да лети. ...

Још од раних студентских дана кроз наше друштво се провлачи чувена прича о буреку с трешњама. Дуго топло лето се развлачило као кишна глиста на плочнику, разбацујући нас наизменично по празним становима, мало код Богија, мало код мене, па код Денића и Жилета наравно. Гајба увек пуна веселог друштва, смеха и разоноде, само нам баци неку коску и ето нама весеља. Онда све у круг чекајући море. Скидали смо неке тапете код Денића цео дан, а ове као да су биле залепљене двокомпонентним индустријским лепком за авионе, не мош их скинути ни бренером. Лудило смешано од врућине, дима, смеха и суманутих бравура свакакве врсте, какве падају на памет само доконим гилиптерима на летњем распусту. Гуза и Дона штипале Мићкулу за дупе, а овај скакао док је висио на мердевинама, после Биљана правила за ручак поховане шницле, а Дена повадио последње остатке туршије, те нахранили стоку. Убијени од посла и врућине на крају смо предвече попадали по свему на шта је дупе могло да се спусти. Мисли се н...

Знам само да, кад су у питању деца, гардероба и путовања, жене бацају све остало и немилице хрле ка свом циљу. Све друге ствари што постоје на овом свету сливају се једним огромним левком у буре са баналним достигнућима овог бедног човечанства и, што се жена тиче, комотно могу да се трајно запечате и закопају као временска капсула за неке следеће генерације. Толико ми је јасно. Али, видиш сад ово: кад на вагу ставе, рецимо, децу и путовања, шта изабрати? Већина мисли – глупости, као да се ту уопште поставља питање. Нема тог путовања које би могло да помрачи славу наших вољених потомака, љуби их мајка, дете је зеница нашег ока и сврха постојања сваког родитеља, жена ионако престаје да постоји оног момента чим сазна да је остала гравидна и одједном постаје Мајка... стварно сте глупи ви мушкарци, зашто уопште трошити речи на тако очигледне ствари? Мушкарци то не разумеју, они су само очеви, ако и толико, јер статистика код нас каже да свако треће дете није од свог званичног оца,...

Поменух једном у разговору са мојим другом Жекијем како никада нисам био у Сомбору, а још од војске наовамо слушам хвалоспеве о том маленом чуду од града. У доба Југославије словио је за најзеленије место и увек сам га замишљао управо тако - са улицама и кућама потопљеним у башту зелениша. Скочи Жељко кано љута гуја и озареног лица ми саопшти да је то градић заиста вредан пажње и једног добро организованог и студиозног обиласка, можда чак и у више наврата. Иако сам имао осећај нелагоде (као да сам изнудио овај излет), пао је договор да одемо на пут чим се намести нека згодна прилика. Жекијева радионица у глави увек вредно проучава занимљива места за путовања и сходно томе производи детаљне пројекте. Као и увек, он је у позадини обавио огроман посао планирања, одабира најбољих локација, проналажења водича, удешавања и резервације термина, проучавања трасе и редоследа пута, све до избора ресторана и детаљног јеловника којим ћемо крунисати свако величанствено путешествије. Моје учешће у...

Овако је све то било за Дан Републике, ништа нећу да лажем. Знате да смо сви ми, деца 70-их, везани за овај стари празник не идеолошки, него због лепих сећања, добрих журки и провода. Некако се згодно наместило да је овај датум правио увод за новогодишње весеље, поред тога што је радним људима отварао простор за свињокољ и сушење меса. У нашој кући је већ годинама обичај да за 29. новембар окупљамо породицу, попијемо које пићенце, нешто грицнемо и сетимо се празника и лепших времена. Дође као терапија - не захтева превише, а драге људе држи на окупу. У почетку смо правили сендвиче по узору на оне рођендане кад смо били клинци, знате оно: направи се пирамида од багет сендвича са мајонезом и прашком шунком (док још није постојао холестерол) и онда се наренда качкаваљ одозго. Некада је уз ово обавезно ишла руска салата и заливала се Коктом – а то је пиће ваше и наше младости. У то време се за овај празник служило и прасенце, али сад није прилика, то чувамо за Нову годину, јер ...

Негде прошле године сам упознао Николу, бистрог, срдачног и живахног момка, упркос чињеници да у жучи има три камена величине ораха. Савете лекара да мора хитно на операцију игнорише, правдајући се да нема времена - ваља хранити породицу. Бол трпи мушки и стиснутих зуба, напорно радећи грађевинске послове и гутајући таблете против болова. Због тегоба које осећа после сваког оброка изгубио је 19 килограма, што за један организам, макар и млад, представља границу издрживости. Вероватно би пристао и на пакт с ђаволом, само да не мора под нож. Ваљда му је зато ујакова реч о лековитој води дошла као проповед. Пролетос се вратио с посла један дан, спаковао фамилију у кола и – право на пут. Сналажљивом Шумадинцу није требало превише упутстава како стићи до тамо, више га је водила жеља за излечењем, него мапа. Наточи он балоне водом, врати се кући и поче свакодневно да пије по 3 литра, иако је препорука 2. Ко вели: „Од вишка глава не боли‟. - Кунем ти се, овога ми крста, после дваес’ ...

Не зна свако да испланира свој дан или путовање, то је ствар карактера. Не браним да има оних који више воле спонтаност и нехај, неку разбарушеност духа или просто користе метод случајног узорка. Такве људе ред гуши, планирања се грозе, а организацију виде као предност у фирми (можда), али не и у сопственом животу. А можда су само лењи па гледају да то рационално оправдају жељом за „неспутаним животом”. Како вам драго, мили моји, сви ионако стижемо на исто место, разлика је само у нешто мало новца или килограма. Мој друг Жеки воли да ужива. Толико воли да ужива да му је једноставно жао да своје слободно време баца на бесмислене детаље, лутања или обављање послова који га не чине срећним. Радије седне и добро размисли о нечему, баци на папир кораке - по њему логичном следу - и направи добар план акције. Али баш добар. Упознали смо се давне 1995. године на послу у једној солидној приватној фирми. Данас би то рекли: „у водећој компанији која нема праву конкуренцију и апсолутни је...