Не зна свако да испланира свој дан или путовање, то је ствар
карактера. Не браним да има оних који више воле спонтаност и нехај, неку
разбарушеност духа или просто користе метод случајног узорка. Такве људе ред гуши,
планирања се грозе, а организацију виде као предност у фирми (можда), али не и
у сопственом животу. А можда су само лењи па гледају да то рационално оправдају
жељом за „неспутаним животом”. Како вам драго, мили моји, сви ионако стижемо на
исто место, разлика је само у нешто мало новца или килограма.
Мој друг Жеки воли да ужива. Толико воли да ужива да му је
једноставно жао да своје слободно време баца на бесмислене детаље, лутања или
обављање послова који га не чине срећним. Радије седне и добро размисли о
нечему, баци на папир кораке - по њему логичном следу - и направи добар план
акције. Али баш добар.
Упознали смо се давне 1995. године на послу у једној
солидној приватној фирми. Данас би то рекли: „у водећој компанији која нема
праву конкуренцију и апсолутни је лидер на пољу пружања услуга својим
задовољним клијентима, јер само најбоље је довољно добро за вас… бла, бла…”,
али то је само PR просеравање немаштовитих ловаца на овце. Жеки је био врхунски
организатор у маркетингу и много више од тога. С друге стране, ја сам био тек
шегрт жељан знања. Марљивости и ентузијазма нам није фалило и просипали смо је
свакодневно као да сутра не постоји. Највећи и уједно непремостиви проблем ове
формуле је важеће мишљење већине да је „добар једнако глуп”. Били смо прилично добри.
Много година касније, Жеки и ја смо и даље пријатељи. Не
виђамо се онолико често колико бисмо хтели, али сваки наш сусрет може да
послужи као сиже за неку интересантну причу (http://hrastopis.blogspot.rs/2013/01/blog-post_14.html). Као сваки предани патуљак, Жеки вредно копа, сакупља груменчиће корисних
информација, сортира их према квалитету и одлаже у ковчеге одговарајуће намене,
све до момента када скупи довољно за остварење плана. Онда једноставно дигне
полкопац са натписом „Путовања” и све је спремно за полазак. Ништа лакше, па то
може свако - рекли би неупућени, али нико од њих не рачуна копање, а то је
најважнији део слагалице.
- Шта радиш следећег викенда? - обично звучи питање које ми упути
преко телефона – имам неки план… Треба ли рећи да одмах пристајем, без обзира
на места која је замислио да обиђемо. Све је подједнако занимљиво и вредно
пажње, само ако има трунчице воље и радозналости у људима.
- Кобасицијада у Турији, кажеш? Један другар ми је још оних
година када смо заједно радили у фирми причао да се дебело разочарао у ту
манифестацију. До тамо се доста путује, ихи-хи, а биле су све укупно три тезге
са неким трулекс кобајама… али зато је блата било у изобиљу!
Као сваки добар домаћин Жеки је почео да ми објашњава како
је то само повод, а цео план обухвата обилазак неколико приватних винарија,
музеј меда, Сремске Карловце… ма чекај, брате рођени, идем где год, провод нам
је увек загарантован, волим ја и вашар и музеј. Ствар је била запечаћена.
……………
Дан је био као измишљен за овакво путовање - суво време,
мало јутарње магле, а касније облачно са повременим ударима Сунца и релативно
топло за сам крај јануара. Током дугог разговора којим попуњавамо празнине
између уснулих зимских крајолика, ређају се мали салаши крај пута, тек да наговесте
шта нас очекује у овој племенитој равници. Њиве су још ћосаве, али преоране и
спремне за сетву. У сред тог земљаног океана ту и тамо провирује по неки
брежуљак сачињен од куће и неколико начичканих стабала или пратећих објеката.
Причамо о свему, смејемо се и уживамо у дружењу, док бескрајни Срем лагано тече
поред нас.
Нисмо много лутали да нађемо винарију Лоди у Фекетићу (http://www.vinumlodi.rs/). Еј, па наша
другарица Дона има везе са овим крајем, ту је рођен њен брат, а фамилија јој је
живела у Ловћенцу (чуј Ловћенац, шта мислиш ко га је населио и дао му то име?).
Жеки је, наравно, најавио и заказао све наше посете данас, нисам ни сумњао.
Убрзо се иза угла појавио Лоди, омањи стамени човек са брковима и плетеном
капом на глави. Жустрим кораком нам је пришао и срдачно се руковао са нама, уз
осмех као обавезан гест пажње и гостопримства код Мађара. После 20 година
проведених на раду у Швајцарској човек је решио да се врати кући и прихвати
подизања винограда у овим климавим временима.
Пут дели имање на два дела: на једном је породична кућа са
малом економијом и двориштем, а на другој воћњак и пратећи објекти за винарски
садржај. Имање је дивно сређено и затегнуто као млада пред удају. Складно
распоређени објекти делују прегледно и одају утисак уредног домаћина. У првом
плану је сеник за уживање и одмор, иза кога простор чува један симпатични
крупни пас неодређене пасмине. Кажу да је прилично оштар, стога је ланцем везан
на сајлу која нестаје у дугачким низовима постројених чокота.
Обилазак добра не би имао пуно смисла да нисмо видели воћњак
са кајсијама, шљивама и надалеко чувеном црном вишњом из Фекетића. Лепезасто
распоређене луле повезују старе бакарне казане за ракију са огромним
резервоаром где се дестилат хлади и претаче у нектар.
Коноба намењена гостима делује удобно и топло. Препуна је
старих предмета са села, од којих некима и не знам намену. Простором потпуно
доминира масивни лустер направљен од гвоздених шина савијених у елипсу и белих
светиљки од сечених флаша.
На крају, као што је ред, обилазак завршавамо у винском
подруму, где уз насецкану домаћу сланину, кобасице, црни хлеб и полутврди сир
дегустирамо неколико вина по избору домаћина. Разговор је опуштен и неоптерећен
стручним детаљима из света вина, јер смо Жељко и ја само корисници добре
капљице, а не сомалијери. Интересантно, за некога ко ретко пије бела вина (јер
ми сметају), много више су ме импресионирала бела него црна, о чему сведочи и
једна бутељка Жупљанке коју сам тамо купио. Следећи пут се мерачим да пробам
ракије.
Лепо надахнути и расположени крећемо према Турији, баш на
време да видимо свечано отварање Кобасицијаде. Лепо су они све то смислили:
тамо негде пред крај села затворили су неколико укрштених шорова, посадили велику
бину испред хотела бомбастичног назива Hunting Lodge (обојеног у традиционалну
ловачку боју – розе) и поређали невероватан број тезги за продају апсолутно
целог спектра производа знаног човеку, од лука и стреле наовамо. Прво су мало
снајке у ношњама трупале и подврискивале по бини, онда је публику преко
разгласа забављао невидљиви довитљивац (прилично духовитим шалама из ових
крајева), а ондак су градоначелнику даривали туринску брицу (бритву) и окитили
га кобасицом око врата (биће да је то сремска кравата). Гужва је имала густину
теста и атмосфера била усијана чак и пре доласка трактора са најдужом кобасицом
икада, иако су ове године решили да не обарају Гинисов рекорд.
Наравно, права фешта је кренула тек после овога, уласком
међу живахни пуч заузет насумичним гуркањем, безецовањем робе и жвакањем.
Потпуно невероватно делује чињеница да у свим приликама наш народ одаје утисак
најгладније нације на Земљи, што вероватно вуче порекло још од ономад када су
наши преци потаманили последње мамуте око Старчева. Глад не познаје границе,
тако да је директно сразмерна степену образовања и имућности.
Био бих највећи лицемер када бих рекао да не уживам у
оваквом амбијенту, јер тај вашарски дух зачињен гласном музиком, изазовним
димом роштиља и насмејаним светом, просто има ефекат уласка у харем. После
првих двадесетак штандова у глави почиње да се роји галама од шаренила:
сувенири, папуче, пластичне саксије, суво месо, суво месо, суво месо, земљане
посуде, мајице свих боја и дезена, дрвене кашике, јагањци са ражња, рингишпил,
гусани роштиљи, ножеви, пекмези, ракије, вина, шећерна вуна, чајеви, китникес,
сапуни домаће израде, декупаж тањири, качкети, гаће, чарапе, табле са веселим
натписима, табле сланине, дрвене и пластичне столице, масивни намештај,
перорези, казани за рибљу чорбу, саднице цвећа, кобасице, кобасице, кобасице, футровани
прслуци, ловачки шешири, комадишке вреле прасетине, љуте папричице, пихтије, много
пива и још ракије, штрудле с маком, свилене бомбоне, балони, лизалице, змајеви,
кандиране јабуке, ораснице, веселе машине, плишане играчке, чварци, бурићи,
алева паприка, мнооого ситних колача… ух…
У неком моменту сам схватио да ми на устима игра залеђени
осмех од милине и засићености, али нисам ни помишљао да прекинем овај срећни
низ догађаја. Стручном проценом смо шацнули и одабрали један од докова са бареним
кобајама и решили да се окрепимо. Овде ваља наћи праву меру између земичке,
меса и прилога, јер ако се претера са сенфом, наредних 15 минута човек проведе
у одржавању личне хигијене и тражењу канте за смеће. Звучи потпуно сумануто,
али, осим сеоског контејнера у центру друго место за одлагање смећа нисмо
нашли. Преостаје вам само сопствени џеп и - ту се враћамо на опаску о вишку
сенфа.
…………….
Знајући колико уживам у путовањима и обилажењу живописних
места, пријатељи су ме често питали јесам ли некада посетио Сремске Карловце.
Нисам, али одувек имам жељу и она ми се коначно остварила. Ова варошица је
уствари племенито предграђе Новог Сада, светла тачка српске културе у којој су
многе умне главе примиле искру знања и преносиле је даље. Ни мањег места, ни
веће густине памети, рекао бих. Улице делују уснуло, меко умотане у зимску
измаглицу из које извирују прелепе жућкасте фасаде. Иако начете зубом времена и
даље дигнуте главе говоре о сјају давних година. Права је реткост видети неки
градић без великих стамбених или пословних зграда, а овде је баш то случај.
Стиче се утисак да смо временском машином посетили Карловце какве су гледали
Бранко Радичевић и Иларион Руварац. Куће су мале, лепе и обогаћене префињеним
детаљима кровних прозора, дрвених капака, дуборезних врата и раскошних капија
од кованог гвожђа. Посвуда су разбацане винарије и скромни дућани који одишу
правим духом овог краја, без гиздавог бљештавила. Сусрет са улицом и задужбином
које носе моје презиме научио ме је колики значај су овде имали патријарх
српски Герман и његов брат, почасни прота Стеван Анђелић.
Кратком шетњом смо успели да обиђемо само центар места и сва
је срећа да сам направио неколико снимака фото апаратом, јер смо пожурили на
заказану посету музеју пчеларства и дегустацију вина породице Живановић (http://www.muzejzivanovic.com/).
Наредних неколико сати смо провели са домаћином Жарком, који нам је надахнуто,
попут правог ерудите, с љубављу причао о пчелама, меду, својим дичним прецима,
наслеђу, винарији, старом лагуму где расте племенита плесан и напокон винима
које производи. Највећи део времена смо провели у мраку подрума окружени
винским бачвама и глувом тишином кроз коју се ломе изговорене речи. Научили смо
како се држи чаша и правилно дегустира вино, какву храну једе пчела матица, по
чему се разликује кошница „Американка” од домаће и зашто су наши крајеви
богомдани за квалитетно грожђе. Теме су биле толико разнородне и бројне, а опет
све некако наслоњене на мед и вино, да није чудо што су у разговору своје место
нашли Титаник, архитекта Ранко Радовић, краљ Милутин или грачаничка игуманија.
Треба ли уопште помињати лепоту вина у којој смо уживали? Више ја него Жеки,
јер неко мора и да вози, хе, хе…
Изласком из музеја закорачили смо у пријатно зимско вече и тек
тада схватили колико смо се задржали на овом дивном месту. Пратећи уличне
светиљке које су се пред нама полако палиле као свици стигли смо до кола и
бацили још неколико кратких погледа по овом благом градићу у сам смирај дана.
Јасно је да посета Сремским Карловцима тражи пуно више времена, али ипак
одлазимо задовољни, срећни и решени да поновимо ово искуство.
Коментари