Храстопис

Скоро све информације које вам требају за почетак сопственог бизниса налазе се на сајту Агенције за привредне регистре ( www.apr.gov.rs ), уз напомену да је сајт прилично нестабилан и често при избору опција „пуца“, вероватно због великог броја посетилаца или лоше техничке реализације самог сајта. Као и свуда где добијете детаљна упутства за одређену процедуру, ваља знати да информације нису баш хронолошки поређане, тако да ће посета Агенцији (Бранкова 25 у Београду) бити неопходна више него што је заиста потребно, по принципу ФТ1П (фали ти 1 папир). Увек ме фасцинирала чињеница да сва битна упутства за употребу, без обзира да ли их обезбеђује држава или трговац, изгледа пишу људи потпуно неспособни за организацију или класификацију података, а нарочито за одређивање приоритета код сортирања истих. Из личног животног искуства схватио сам да се добар део тих „писаца“ уопште и не труди да направи практични приручник, већ само да одради посао и скине га са врата. Јасно је да нам такав при

За малобројне пријатеље који су били упућени у Зојину и моју нову летњу авантуру по имену „Пешке до Херцеговине“, вероватно ће бити разочарење када чују да смо акцију одложили до неке боље прилике. Толико смо се припремали и радовали да нам је ово пало као шамар будали, што би рекао мој пријатељ Гоги. План је био да седнемо на аутобус и одвеземо се до Тјентишта, изађемо на Чемерном (код чесме са најхладнијом водом на свету целом) и одатле кренемо пешке до нашег села Горње Врбно. Сваког дана по 20 км, после трећег дана предах у мотелу Видиковац код Билеће, а онда још један дан до села. Не звучи нешто напорно овако говорећи, шта је 80 пишљивих километара за двоје окаљених табанаша какви смо ми? Све би то било на цветиће да није битног проблема: други и трећи дан је углавном пустош и нема места где бисмо обновили залихе хране и воде. Проблем хране смо решили тако што смо спаковали кило наполитанки (не оптерећују ранац, а дају енергију), али вода је остала нерешива енигма. Гледајући дани

Колико год да је нама било нормално да заједно путујемо у село и тамо проведемо неколико првомајских дана, клинке су имале неки свој план који се са нашим није много додиривао. Тако смо мудро ћутали све до самог поласка, не очекујући да ће било ко довести у питање наш наум. Чим смо проговорили на ту тему, настао је општи пичвајз из кога смо сви изашли као попишани. Победника ту, наравно, никада нема. Мила је хтела да се проведе са друштвом на некој журци, па можда да дође који дан касније, Зоја неће да иде без Миле ни у лудилу, херој Нина би се жртвовала да остане са њима па да дође у суботу или можда ипак да крене са мном, а клинке би дошле сутра, и тако... оћу каким, нећу каким. Прво сам се наљутио и искористио своје деспотовско право да узмем правду у своје руке, па напокон схватио да не желим да упропастим викенд ни себи ни другима. Идем сам у село, а девојке нека се одмарају у граду. Није ми требало много времена да схватим како то више нема везе са оним дивним заједничким путовањ

Наиђе тако дан када ми се страшно иде у шетњу, а да немам појма где бих тачно да одем. Ове шетње су ми чисто опуштање, нешто што радим спонтано и без терања, кад ми дође. Ваљда се зато и трудим да крај града одаберем само ако ми изгледа интересантно, не видим зашто бих шетао по улицама загушеним од ужурбаног света и смрдљивих аутомобила, када већ могу да изаберем нешто зеленије. Мада сам већ довољно шпартао по Београду, има ту делова које нисам закрпио, па вероватно и нећу. Није ми интересантна, рецимо, Славија. Шта ту има да се види, појма немам. .... Има она изрека старог Феријалног савеза Југославије: „Упознај своју домовину да би је више волео“, којом су нас мамили на путовање возом по нашој заједници братских народа. Богами смо користили ту могућност кад год смо могли и обишли све крајеве, а нарочито море. Е сад, ваљало би да тако детаљно обиђем и свој град, али имам неки клик у глави који неће да премости неке предрасуде. Сви, ама баш сви моји пријатељи умиру за Паризом, Римом, М

Годинама уназад не памтим зиму која је донела оволико снега, некако ме подсетила на време када смо били клинци. Колико год то отрцано и заморно звучало, стално се позивамо на нека стара времена када је све било лепше и боље него данас. Наравно, то само нама изгледа тако, данашњој деци уграђују неки други чип, па свет око себе гледају у заносу наступајуће технологије за широке масе. Када бисмо на виртуелну вагу која мери „тежину“ догађаја ставили само СМС поруке, не постоји никакав скуп ствари из старих времена који би на другом тасу могао да превагне у своју корист. Притом нисам ни поменуо фејсбук, ноћне изласке, музичке плејере, опседнутост изгледом и облачењем, тржне центре и неутаживу глад за материјалним стварима. Дошло је време да се Андрићева дугачка наративна реченица замени изразом „смарање“ и тиме је све речено. Већина нас старијих то не може да схвати, али исто важи и за нове генерације, ни они не разумеју нас. Кад мало боље размислим, исто је било у моје време када сам знао