Годинама уназад не памтим зиму која је донела оволико снега, некако ме подсетила на време када смо били клинци. Колико год то отрцано и заморно звучало, стално се позивамо на нека стара времена када је све било лепше и боље него данас. Наравно, то само нама изгледа тако, данашњој деци уграђују неки други чип, па свет око себе гледају у заносу наступајуће технологије за широке масе. Када бисмо на виртуелну вагу која мери „тежину“ догађаја ставили само СМС поруке, не постоји никакав скуп ствари из старих времена који би на другом тасу могао да превагне у своју корист. Притом нисам ни поменуо фејсбук, ноћне изласке, музичке плејере, опседнутост изгледом и облачењем, тржне центре и неутаживу глад за материјалним стварима.
Дошло је време да се Андрићева дугачка наративна реченица замени изразом „смарање“ и тиме је све речено. Већина нас старијих то не може да схвати, али исто важи и за нове генерације, ни они не разумеју нас. Кад мало боље размислим, исто је било у моје време када сам знао да берем незрело воће по Бежанији, сликам гавране по плафону своје собе или до безумља слушам Боувија и Стренглерсе по цео дан, најјаче што могу. Ћале и кева то нису могли ни да поднесу, ни да разумеју, иако су ме добро васпитали и научили да разликујем добро од лошег. Мени је то што радим изгледало не добро, него најбоље. Врх, брате, што би рекли данас (некада бисмо ми рекли „супер, сине“).
Него, да се вратим ја на онај снег. Целе зиме пада ли, пада, а ја вребам прилику да изађем са мојим пријатељем фото апаратом и овековечим ту лепоту. Није да немам зимске слике, него све су направљене по блоку 70 и углавном приказују наше клинке на санкању или како праве Снешка. Лепо је било гледати их онако зајапурене и срећне и ваљати се са њима по дубоком снегу, правећи слику анђела који маше крилима. И таман кад смо се ми као родитељи вратили у детињство, децу то одједном прође и хоће да порасту. Тако ми остадосмо као матора деца уместо њих, а они незреле и балаве одрасле особе. Нина није љубитељ хладноће, ја баш нешто нисам луд за санкањем ако идем сам, ћерке би радије да скину нешто важно са Интернета или да изађу са друштвом, а морско прасе уопште не воли снег. Тако ја схватим да уствари никада нисам имао прилике да сликам Београд зими – све до сада. Ово се некако наместило згодно, ко снајка на обали кад пере веш. Нормално, имам ја ту и тамо још неких жеља које треба да се склопе: ваљало би да буде дан и то сунчан. И да снег буде девичански бео и неугажен. И да немам преча посла од шетње. Већина мушких своје слободно време у овакве дане проводи уз утакмицу и пиво (ти мушкарци знају зашто), а ја живим да сликам мој град под дебелим снегом. Јебига, тако волим, шта ћу.
Оних неколико снегова што су пали и прошли ником ништа, пошто сам баш тада нашао да се запослим и радим два месеца пробни период у некој фирми. Ајде, није крај света, ипак је посао важнији од хобија. Та прича ипак нема леп крај, па сам схватио да је требало да узмем један слободан дан и завршим снимање. Овако сам остао и без посла и без фотографија. Искрен да будем, мислио сам да снег више неће ни падати ове зиме, па сам се помирио и решио да стрпљиво сачекам следећу прилику, крајем године. Кад, ето мени поклона баш некако пред светог Трифуна (или за Европски орјентисане Валентиново - дан заљубљених), у виду беле радости. Није кокаин, снег, бре. Па још пала недеља, јао сестро слатка, жив нисам од среће.
Батерије у апарату су ми нове, пуњиве, фришко купљене јесенас, а трају колко хоћеш. Неистрошиве, неуништве, као на реклами са оним зечићима - Дурасел је закон, исто као и ћирилица. Смејала ми се деца током периода формирања батерија. Први пут да ме виде како седим у фотељи и шкљоцам без везе, чекајући да се батерије што пре испразне како бих могао опет да их напуним, и тако три пута. Не знам шта им нисам радио: снимао филмове, активирао блиц, дугу експозицију и узастопне брзе снимке... све док ми није понестало и воље и мотива, а кажипрст утрнуо и почео да врљави промашујући дугме. То су биле муке јежеве. На крају некако преживесмо и апарат и ја.
У Београду је мало лепих локација за снимање које би могле да се мере са Калемегданом. Ту ти је све: зеленило парковско, листопадно и зимзелено, људи стари, млади, заљубљени, пси крупни и ситни, споменици, чесме, старинске уличне лампе и клупе, сувенири, топови, тенкови, галерије, бедеми, куле, капије, мостови, ресторани, цркве, калдрмисане и травнате стазе, пољане и наравно, најлепши поглед на Нови Београд и мање леп поглед на оно село, Земун. Одмах сам одлучио где ћу. Кренем од куће и одмах ту пред зградом направим прве снимке џивџана који су окитили пусте гране неког дрвцета и начичкали се као зрна грожђа. Скупљених крила и увучене главе личили су ми на Хемфри Богарта који стоји на киши и шкиљи испод шешира руку завучених у џепове кишног мантила, а главе упале у рамена све до ушију. Хладано им, скупили се у тачку, али певају, брате слатки, као да су чланови црначког госпел хора. Волим кад ми тако почне дан, са неким лепим призором.
Снега таман толико да није све затрпао, него само окитио и некако улепшао својом белином, ваљда тако и боје дођу више до изражаја, шта знам. Увек прођем поред конака књегиње Љубице, Патријаршије и Саборне цркве, па онда савијем надесно, узбрдо до француске амбасаде, где пређем улицу и код једне чесме устрчим уз степенице до почетка савског шеталишта. Конак се бели увијен у онај лепи снег, а димњаци му више дођу као ракете уперене у небеско плаветнило, јер нема дима да се вијори као некада давно када се ту живело. У дворишту испред улаза у конак стоји неко дрво чудних кривудавих грана, а делује спљоштено попут ретких стабала у арфичкој савани. Током шетње по Калемегдану сам на доста места видео такво дрво и чудио се како то да га нисам раније примећивао. Утисак је сигурно потпуно другачији када је стабло оденуто у лишће, а не овако голо. Његове кврге се савршено слажу са равним линијама грађевина, дају природни контраст и истичу се лепотом.
Увек ме подиђу жмарци када прођем поред француске амбасаде (једна од мојих омиљених зграда у Београду), јер одаје утисак неосвојивог бастиона. Делује тако снажно, а једноставно и монументално као сумерски зигурати или Рајтове преријске куће. Онда ми буде криво што ту није смештен Генералштаб наше војске или Министарство спољних послова, па кад неко од страних дипломата дође у посету, да се усере од страха одмах ту на вратима. Било је времена у историји када смо и то себи могли да дозволимо, на жалост више не. Пењем се на шеталиште и прво дубоко удишем рески зимски ваздух неколико пута, да се надишем свежине. Као да је са друге планете.
Дугачко калемегданско шеталиште, названо савским, протеже се упоредо са реком све до Ушћа и овог лепог фебруарског дана ужива окупано сунцем у тишини зимског покривача. Ретки пролазници застајкују и гледају на Нови Београд који се лењо шири преко реке, притиснут измаглицом зимског јутра, као медвеђе крзно прострто испред камина. Ни трага од оне летње вреве и веселих групица младих које на овим клупама и бедемима воле да проводе топле вечери уз смех и опуштање. Травнате површине бљеште на сунцу као затегнути бели столњаци у неком отменом ресторану, а уместо карафиндле и свеће ту и тамо штрчи по неко шибље и ред парковских светиљки. Снег се лагано топи са зидина и показује прљаво црвене и жућкасте тонове цигле и камена пешчара узиданог овде рукама неког спретног мајстора из времена Турака и Аустоугара. Поредећи њихово вишевековно истрајно дело са савременим објектима, могу само да се грохотом насмејем људима који себе данас називају мајсторима неимарства. На појединим местима, обично уз дебеле зидине на крају травњака, ветар је направио складне наносе снега који више личе на плажу или пустињске дине.
Ходајући по ко зна који пут овим платоом, чудим се потпуно различитом утиску који на мене оставља сад, прекривен белином. Очи клизе са једног детаља на други, а све што избија на површину, контрастом привлачи пажњу. Не знам да ли је одувек било тако, али похваљујем све људе који воде рачуна о овом нашем калемегданском благу, одржавајући ред, чистоћу и доприносећи бољем утиску који остављамо на посетиоце, без обзира да ли су то становници овог града или туристи из монголске степе које сам то јутро насмејане срео на мосту испод Сахат-куле. Великим степеницама код лава (тако их ја зовем) спуштам се у парк код секретара СКОЈ-а и настављам весело према Победнику. Пре моста се окрећем да још једном погледам овај парк са купасто ошишаним зимзеленим стаблима и поглед ми пада на силуете девојке и пса који се у даљини играју на снегу. Помислио сам да би ово била баш лепа фотографија, али удаљеност је била велика, они брзи, а сунчев диск у позадини, тик изнад њих. Некако ми је драго да сам их ипак оставио на миру. Пролазим кроз капију и полако се пењем залеђеним каменим степеницама које воде поред римског бунара према платоу код Победника.
Као што је Калиш бисер београдске лепоте, тако је и ова зараван код Победника најлепше што Калемегдан може да понуди. Поглед одавде је неописиво сликовит, на коју год страну да се човек окрене, па ја зато кренем редом. Свежину зеленила замениле су беле траке снега које оцртавају кровове зграда и обалу, истичући плаветнило неба које се осликава у рекама. Ово је вероватно једини моменат када се за Дунав може рећи да је заиста плав, мада то лепше звучи на примеру друге реке: плава Сава. Једноставно не могу да одолим призору, сликам и кулу Небојша са бројним шареним чамцима који се брчкају у леденој води. Ушће, Нови Београд и горњи град у Земуну, као и пар шћућурених голубова који се сунчају на бедему. Иако свикнути на бројне пролазнике, они су прилично плашљива сорта, па ипак су ми дозволили да им приђем невероватно близу. Идем даље према опсерваторији и ту већ срећем подоста промрзлих шетача: неке Словенце који се наизменично сликавају, па малену девојчицу са кикицама која нешто разгрће по снегу под будним погледом мајке, бакице које споро ходају и споро причају држећи се за руке (ваљда да повуку једна другу ако падну, шта ли), понеког чувара, по неки загрљени пар и увек насмејане туристе задовољне призором.
Изласком из Зиндан капије долазим до омиљене раскрснице и скрећем поред Калемегданске терасе према црквама Свете Петке и Ружице. Ко до сада није имао мотив интересантан за сликање, овде ће га сигурно пронаћи, у пркос малом простору на коме су ове богомоље смештене. Мени је по правилу интересантно и оно што сам фотографисао више пута, али у другим сезонама, па тако опет узимам на нишан залеђени испуст за воду низ који се отеже једна вијугава леденица, усамљени шипурак ружиног дрвета, зид од опеке са маховинастим флекама, мој омиљени прозор који више није шушнут у зелени бршљан, црвенкасто стабло бора са зеленим иглицама и плаветнилом неба у позадини (боље рећи изнад, јер сликам одоздо), златни крст на куполи Петке и камени на Ружици, сто чуда. Док сам се мотао туда у снегу до колена и тренерке већ отежале од влаге, из црквице је допирало угодно певање са неког крштења рекао бих, а неколико људи се тискало на улазу, као да се премишљају хоће ли унутра или неће.
Занесен бирањем кадра мог омиљеног прозора, спустим апарат и видим неколико метара десно једну девојку обучену у елегантну уску црну хаљину, како чучи леђима наслоњена на зид цркве. Гледа. Не у мене, него негде тамо. Секунд или два сам је гледао и помислио како би ово могла да буде једна од најлепших слика које сам направио, а требало је само да подигнем апарат и шкљоцнем. Без икаквог намештања или монтирања, забележени призор би био као из часописа Национална географија, гарантовано. Само да сам сликао. Нешто ми се није дало. Заглибљен у дубок снег, пробао сам да променим положај, погледао у стопала, затим опет у девојку... више је није било. Сад, ја у духове и чудне појаве нешто не верујем, чврсто стојим обема ногама на земљи, али овога пута су ме те исте ноге издале и нису ми дозволиле да видим како је ова девојка могла за секунду или две да нестане из ове бајковите сцене. Додуше, има људи који се куну да им је цео живот изгледао као један трен у појединим тренуцима, па се можда тако и мени учинило да је све трајало овако кратко. У сваком случају, жалићу за овим моментом целог живота, то је сигурно.
Кроз таласасте сметове натрпане дуж бедема Горњег града, пратећи један усамљени траг (сигурно неког залуђеника као што сам ја), пртио сам пут до самог врха зида. Овде постоје бројне вртаче и подзиде у облику плитког лука од опеке које се сасвим добро примећују када нема снега, али овако је било прилично натегнуто, па сам два-три пута добрано пропао негде доле. Ипак се труд исплатио, макар са једном фотографијом косине у тврђави низ коју се котрљала сенка бандере на врху. Као скакаоница на зимским играма, низ коју је Сунце баш сад бацило дугачку сенку, невероватно. Да сам дошао мало раније или касније, ње ту не би било. И ћорава кока зрно нађе.
Код Војног музеја стоји ред начичканих топовских цеви загледаних у небо изнад Сахат-куле, а тај мост испод је увек пун туриста, кад год да сам пролазио. Дечаке највише обрадују они мали шарени тенкови у шанцу испод, а девојчице воле да се огледају у излогу музеја у пролазу. Природа је чудо - мушки би да ратују, жене да буду лепе. Лагано ценим да је време за повратак и насмејано идем према изласку Кнез Михаиловој. Под Карађорђевевом капијом опет срећем један старији пар којима сам двадесетак минута раније показао куда да сиђу степеницама према Светој Петки. Силазећи пажљиво низ стварно стрме и мале степенице, држећи се чврсто за руке, муж је јаким шумадијским акцентом пробао да се нашали рекавши да јој је он сада једини ослонац у животу, кад је густо, „иначе ме не зарезује млого“. Сцена је била забавна и лепо смо се поздравили, а ја кренуо даље према споменику захвалости Француској. Две ствари ме увек штрецну у вези са овим обележјем: прво је гест који су наши паметни људи током бомбардовања 1999. смислили тако што су у знак протеста црним платном покрили споменик и тако на културан начин исказали наше незадовољство француским учешћем у агресији, а друго је моје лично мишљење да то платно нисмо смели да скидамо, него да ставимо на још неке споменике. Нажалост, трајно.
Као што то бива у причама са срећним завршетком, на изласку из Калемегданске тврђаве, тамо где се продају сувенири, гомила света задовољно је пљескала рукама и тихо се радовала неком комешању. За ружне ствари не показујем интересовање, али ме лепе увек заголицају. Приђем лагано (схватио сам да је тишина кључна ствар) и видим како нека расположена и дотерана плава госпођа у бунди разговара и храни три-четири веверице на дрвету. Она им прича и тепа, лагано пружајући руку и бацајући језгра ораха и зрневље на снег испред себе, а ови живахни створови боје тамне чоколаде брзо скакућу са врха стабла па све до дна, зграбе орах, грицну га, мало позирају и на први наговештај покрета беже опет у сигурност крошње. Касније им се госпођа приближила и подигла руку до првих грана, па су нешто смелије, једна по једна дотрчавале и грицкале. Много су слатке ове веверице, онако пуфнасте од зимског крзна, па још кад се увију у свој разбарушени реп, стварно изгледају неодољиво. Једна је била нарочито храбра и силазила госпођи чак и у косу и мазила се с њом, па је ова на крају и мало терала како би остале дошле на ред. Целу представу је наставио један од чувара, пажљиво, али без речи, ћутке и стрпљиво.
Деце је било најмање, углавном ми одрасли и стари, али смо се радовали као када су нас давно некада родитељи водили у циркус. Док је прави циркус још постојао.
Дошло је време да се Андрићева дугачка наративна реченица замени изразом „смарање“ и тиме је све речено. Већина нас старијих то не може да схвати, али исто важи и за нове генерације, ни они не разумеју нас. Кад мало боље размислим, исто је било у моје време када сам знао да берем незрело воће по Бежанији, сликам гавране по плафону своје собе или до безумља слушам Боувија и Стренглерсе по цео дан, најјаче што могу. Ћале и кева то нису могли ни да поднесу, ни да разумеју, иако су ме добро васпитали и научили да разликујем добро од лошег. Мени је то што радим изгледало не добро, него најбоље. Врх, брате, што би рекли данас (некада бисмо ми рекли „супер, сине“).
Него, да се вратим ја на онај снег. Целе зиме пада ли, пада, а ја вребам прилику да изађем са мојим пријатељем фото апаратом и овековечим ту лепоту. Није да немам зимске слике, него све су направљене по блоку 70 и углавном приказују наше клинке на санкању или како праве Снешка. Лепо је било гледати их онако зајапурене и срећне и ваљати се са њима по дубоком снегу, правећи слику анђела који маше крилима. И таман кад смо се ми као родитељи вратили у детињство, децу то одједном прође и хоће да порасту. Тако ми остадосмо као матора деца уместо њих, а они незреле и балаве одрасле особе. Нина није љубитељ хладноће, ја баш нешто нисам луд за санкањем ако идем сам, ћерке би радије да скину нешто важно са Интернета или да изађу са друштвом, а морско прасе уопште не воли снег. Тако ја схватим да уствари никада нисам имао прилике да сликам Београд зими – све до сада. Ово се некако наместило згодно, ко снајка на обали кад пере веш. Нормално, имам ја ту и тамо још неких жеља које треба да се склопе: ваљало би да буде дан и то сунчан. И да снег буде девичански бео и неугажен. И да немам преча посла од шетње. Већина мушких своје слободно време у овакве дане проводи уз утакмицу и пиво (ти мушкарци знају зашто), а ја живим да сликам мој град под дебелим снегом. Јебига, тако волим, шта ћу.
Оних неколико снегова што су пали и прошли ником ништа, пошто сам баш тада нашао да се запослим и радим два месеца пробни период у некој фирми. Ајде, није крај света, ипак је посао важнији од хобија. Та прича ипак нема леп крај, па сам схватио да је требало да узмем један слободан дан и завршим снимање. Овако сам остао и без посла и без фотографија. Искрен да будем, мислио сам да снег више неће ни падати ове зиме, па сам се помирио и решио да стрпљиво сачекам следећу прилику, крајем године. Кад, ето мени поклона баш некако пред светог Трифуна (или за Европски орјентисане Валентиново - дан заљубљених), у виду беле радости. Није кокаин, снег, бре. Па још пала недеља, јао сестро слатка, жив нисам од среће.
Батерије у апарату су ми нове, пуњиве, фришко купљене јесенас, а трају колко хоћеш. Неистрошиве, неуништве, као на реклами са оним зечићима - Дурасел је закон, исто као и ћирилица. Смејала ми се деца током периода формирања батерија. Први пут да ме виде како седим у фотељи и шкљоцам без везе, чекајући да се батерије што пре испразне како бих могао опет да их напуним, и тако три пута. Не знам шта им нисам радио: снимао филмове, активирао блиц, дугу експозицију и узастопне брзе снимке... све док ми није понестало и воље и мотива, а кажипрст утрнуо и почео да врљави промашујући дугме. То су биле муке јежеве. На крају некако преживесмо и апарат и ја.
У Београду је мало лепих локација за снимање које би могле да се мере са Калемегданом. Ту ти је све: зеленило парковско, листопадно и зимзелено, људи стари, млади, заљубљени, пси крупни и ситни, споменици, чесме, старинске уличне лампе и клупе, сувенири, топови, тенкови, галерије, бедеми, куле, капије, мостови, ресторани, цркве, калдрмисане и травнате стазе, пољане и наравно, најлепши поглед на Нови Београд и мање леп поглед на оно село, Земун. Одмах сам одлучио где ћу. Кренем од куће и одмах ту пред зградом направим прве снимке џивџана који су окитили пусте гране неког дрвцета и начичкали се као зрна грожђа. Скупљених крила и увучене главе личили су ми на Хемфри Богарта који стоји на киши и шкиљи испод шешира руку завучених у џепове кишног мантила, а главе упале у рамена све до ушију. Хладано им, скупили се у тачку, али певају, брате слатки, као да су чланови црначког госпел хора. Волим кад ми тако почне дан, са неким лепим призором.
Снега таман толико да није све затрпао, него само окитио и некако улепшао својом белином, ваљда тако и боје дођу више до изражаја, шта знам. Увек прођем поред конака књегиње Љубице, Патријаршије и Саборне цркве, па онда савијем надесно, узбрдо до француске амбасаде, где пређем улицу и код једне чесме устрчим уз степенице до почетка савског шеталишта. Конак се бели увијен у онај лепи снег, а димњаци му више дођу као ракете уперене у небеско плаветнило, јер нема дима да се вијори као некада давно када се ту живело. У дворишту испред улаза у конак стоји неко дрво чудних кривудавих грана, а делује спљоштено попут ретких стабала у арфичкој савани. Током шетње по Калемегдану сам на доста места видео такво дрво и чудио се како то да га нисам раније примећивао. Утисак је сигурно потпуно другачији када је стабло оденуто у лишће, а не овако голо. Његове кврге се савршено слажу са равним линијама грађевина, дају природни контраст и истичу се лепотом.
Увек ме подиђу жмарци када прођем поред француске амбасаде (једна од мојих омиљених зграда у Београду), јер одаје утисак неосвојивог бастиона. Делује тако снажно, а једноставно и монументално као сумерски зигурати или Рајтове преријске куће. Онда ми буде криво што ту није смештен Генералштаб наше војске или Министарство спољних послова, па кад неко од страних дипломата дође у посету, да се усере од страха одмах ту на вратима. Било је времена у историји када смо и то себи могли да дозволимо, на жалост више не. Пењем се на шеталиште и прво дубоко удишем рески зимски ваздух неколико пута, да се надишем свежине. Као да је са друге планете.
Дугачко калемегданско шеталиште, названо савским, протеже се упоредо са реком све до Ушћа и овог лепог фебруарског дана ужива окупано сунцем у тишини зимског покривача. Ретки пролазници застајкују и гледају на Нови Београд који се лењо шири преко реке, притиснут измаглицом зимског јутра, као медвеђе крзно прострто испред камина. Ни трага од оне летње вреве и веселих групица младих које на овим клупама и бедемима воле да проводе топле вечери уз смех и опуштање. Травнате површине бљеште на сунцу као затегнути бели столњаци у неком отменом ресторану, а уместо карафиндле и свеће ту и тамо штрчи по неко шибље и ред парковских светиљки. Снег се лагано топи са зидина и показује прљаво црвене и жућкасте тонове цигле и камена пешчара узиданог овде рукама неког спретног мајстора из времена Турака и Аустоугара. Поредећи њихово вишевековно истрајно дело са савременим објектима, могу само да се грохотом насмејем људима који себе данас називају мајсторима неимарства. На појединим местима, обично уз дебеле зидине на крају травњака, ветар је направио складне наносе снега који више личе на плажу или пустињске дине.
Ходајући по ко зна који пут овим платоом, чудим се потпуно различитом утиску који на мене оставља сад, прекривен белином. Очи клизе са једног детаља на други, а све што избија на површину, контрастом привлачи пажњу. Не знам да ли је одувек било тако, али похваљујем све људе који воде рачуна о овом нашем калемегданском благу, одржавајући ред, чистоћу и доприносећи бољем утиску који остављамо на посетиоце, без обзира да ли су то становници овог града или туристи из монголске степе које сам то јутро насмејане срео на мосту испод Сахат-куле. Великим степеницама код лава (тако их ја зовем) спуштам се у парк код секретара СКОЈ-а и настављам весело према Победнику. Пре моста се окрећем да још једном погледам овај парк са купасто ошишаним зимзеленим стаблима и поглед ми пада на силуете девојке и пса који се у даљини играју на снегу. Помислио сам да би ово била баш лепа фотографија, али удаљеност је била велика, они брзи, а сунчев диск у позадини, тик изнад њих. Некако ми је драго да сам их ипак оставио на миру. Пролазим кроз капију и полако се пењем залеђеним каменим степеницама које воде поред римског бунара према платоу код Победника.
Као што је Калиш бисер београдске лепоте, тако је и ова зараван код Победника најлепше што Калемегдан може да понуди. Поглед одавде је неописиво сликовит, на коју год страну да се човек окрене, па ја зато кренем редом. Свежину зеленила замениле су беле траке снега које оцртавају кровове зграда и обалу, истичући плаветнило неба које се осликава у рекама. Ово је вероватно једини моменат када се за Дунав може рећи да је заиста плав, мада то лепше звучи на примеру друге реке: плава Сава. Једноставно не могу да одолим призору, сликам и кулу Небојша са бројним шареним чамцима који се брчкају у леденој води. Ушће, Нови Београд и горњи град у Земуну, као и пар шћућурених голубова који се сунчају на бедему. Иако свикнути на бројне пролазнике, они су прилично плашљива сорта, па ипак су ми дозволили да им приђем невероватно близу. Идем даље према опсерваторији и ту већ срећем подоста промрзлих шетача: неке Словенце који се наизменично сликавају, па малену девојчицу са кикицама која нешто разгрће по снегу под будним погледом мајке, бакице које споро ходају и споро причају држећи се за руке (ваљда да повуку једна другу ако падну, шта ли), понеког чувара, по неки загрљени пар и увек насмејане туристе задовољне призором.
Изласком из Зиндан капије долазим до омиљене раскрснице и скрећем поред Калемегданске терасе према црквама Свете Петке и Ружице. Ко до сада није имао мотив интересантан за сликање, овде ће га сигурно пронаћи, у пркос малом простору на коме су ове богомоље смештене. Мени је по правилу интересантно и оно што сам фотографисао више пута, али у другим сезонама, па тако опет узимам на нишан залеђени испуст за воду низ који се отеже једна вијугава леденица, усамљени шипурак ружиног дрвета, зид од опеке са маховинастим флекама, мој омиљени прозор који више није шушнут у зелени бршљан, црвенкасто стабло бора са зеленим иглицама и плаветнилом неба у позадини (боље рећи изнад, јер сликам одоздо), златни крст на куполи Петке и камени на Ружици, сто чуда. Док сам се мотао туда у снегу до колена и тренерке већ отежале од влаге, из црквице је допирало угодно певање са неког крштења рекао бих, а неколико људи се тискало на улазу, као да се премишљају хоће ли унутра или неће.
Занесен бирањем кадра мог омиљеног прозора, спустим апарат и видим неколико метара десно једну девојку обучену у елегантну уску црну хаљину, како чучи леђима наслоњена на зид цркве. Гледа. Не у мене, него негде тамо. Секунд или два сам је гледао и помислио како би ово могла да буде једна од најлепших слика које сам направио, а требало је само да подигнем апарат и шкљоцнем. Без икаквог намештања или монтирања, забележени призор би био као из часописа Национална географија, гарантовано. Само да сам сликао. Нешто ми се није дало. Заглибљен у дубок снег, пробао сам да променим положај, погледао у стопала, затим опет у девојку... више је није било. Сад, ја у духове и чудне појаве нешто не верујем, чврсто стојим обема ногама на земљи, али овога пута су ме те исте ноге издале и нису ми дозволиле да видим како је ова девојка могла за секунду или две да нестане из ове бајковите сцене. Додуше, има људи који се куну да им је цео живот изгледао као један трен у појединим тренуцима, па се можда тако и мени учинило да је све трајало овако кратко. У сваком случају, жалићу за овим моментом целог живота, то је сигурно.
Кроз таласасте сметове натрпане дуж бедема Горњег града, пратећи један усамљени траг (сигурно неког залуђеника као што сам ја), пртио сам пут до самог врха зида. Овде постоје бројне вртаче и подзиде у облику плитког лука од опеке које се сасвим добро примећују када нема снега, али овако је било прилично натегнуто, па сам два-три пута добрано пропао негде доле. Ипак се труд исплатио, макар са једном фотографијом косине у тврђави низ коју се котрљала сенка бандере на врху. Као скакаоница на зимским играма, низ коју је Сунце баш сад бацило дугачку сенку, невероватно. Да сам дошао мало раније или касније, ње ту не би било. И ћорава кока зрно нађе.
Код Војног музеја стоји ред начичканих топовских цеви загледаних у небо изнад Сахат-куле, а тај мост испод је увек пун туриста, кад год да сам пролазио. Дечаке највише обрадују они мали шарени тенкови у шанцу испод, а девојчице воле да се огледају у излогу музеја у пролазу. Природа је чудо - мушки би да ратују, жене да буду лепе. Лагано ценим да је време за повратак и насмејано идем према изласку Кнез Михаиловој. Под Карађорђевевом капијом опет срећем један старији пар којима сам двадесетак минута раније показао куда да сиђу степеницама према Светој Петки. Силазећи пажљиво низ стварно стрме и мале степенице, држећи се чврсто за руке, муж је јаким шумадијским акцентом пробао да се нашали рекавши да јој је он сада једини ослонац у животу, кад је густо, „иначе ме не зарезује млого“. Сцена је била забавна и лепо смо се поздравили, а ја кренуо даље према споменику захвалости Француској. Две ствари ме увек штрецну у вези са овим обележјем: прво је гест који су наши паметни људи током бомбардовања 1999. смислили тако што су у знак протеста црним платном покрили споменик и тако на културан начин исказали наше незадовољство француским учешћем у агресији, а друго је моје лично мишљење да то платно нисмо смели да скидамо, него да ставимо на још неке споменике. Нажалост, трајно.
Као што то бива у причама са срећним завршетком, на изласку из Калемегданске тврђаве, тамо где се продају сувенири, гомила света задовољно је пљескала рукама и тихо се радовала неком комешању. За ружне ствари не показујем интересовање, али ме лепе увек заголицају. Приђем лагано (схватио сам да је тишина кључна ствар) и видим како нека расположена и дотерана плава госпођа у бунди разговара и храни три-четири веверице на дрвету. Она им прича и тепа, лагано пружајући руку и бацајући језгра ораха и зрневље на снег испред себе, а ови живахни створови боје тамне чоколаде брзо скакућу са врха стабла па све до дна, зграбе орах, грицну га, мало позирају и на први наговештај покрета беже опет у сигурност крошње. Касније им се госпођа приближила и подигла руку до првих грана, па су нешто смелије, једна по једна дотрчавале и грицкале. Много су слатке ове веверице, онако пуфнасте од зимског крзна, па још кад се увију у свој разбарушени реп, стварно изгледају неодољиво. Једна је била нарочито храбра и силазила госпођи чак и у косу и мазила се с њом, па је ова на крају и мало терала како би остале дошле на ред. Целу представу је наставио један од чувара, пажљиво, али без речи, ћутке и стрпљиво.
Деце је било најмање, углавном ми одрасли и стари, али смо се радовали као када су нас давно некада родитељи водили у циркус. Док је прави циркус још постојао.
 |
| Последњи снег |
Коментари