Храстопис

У четвртак сам себе ухватио како ходам по плафону дневне собе. Било је пре подне, тишина нека, а укућани су се већ разишли за својим обавезама, остављајући ме самог у стану. Сунце је бушећи ролетне шарало наизменичне траке светла и сенке све до половине таванице, тачно ту под мојим ногама. Нисам се сећао како сам доспео горе и, упркос мојој уобичајеној знатижељи, није ме много ни интересовало, тек - био сам ту и био сам потпуно будан. Схватио сам то после две добре самошамарчине и образа који бриде. Гравитација је, осим мене, и даље чврсто прикуцавала за под сав намештај и ситне ствари распоређене дуж полица. Сада их, додуше, гледам одозго и наопако, али после неколико кругова било ми је свеједно. Није ме бринула чак ни чињеница која се логично намеће у оваквим ситуацијама: начисто сам полудео и изгубио сваки додир са реалношћу. Било је само питање дана када ћу платити данак овој бесмисленој и нервозној јурњави званој рутина савременог живота, многи пре мене су то осетили на својој

Ово је један од дана када се чак ни продане душе не усуђују да изговоре своју омиљену мантру: „Заборавимо прошлост и окренимо се будућности”. Ако је неко стварно заборавио 21. октобар 1941, нека ово буде мали подсетник на хиљаде ђака, професора, радника и недужних цивила, стрељаних „у једном дану” на лединама Шумарица. Од њих су остале само потресне поруке, грозничаво писане у последњим минутима живота. А дан је тако лепо почео. За све важне одлуке које се односе на Србију светски моћници бирају датуме од највеће важности за нас, рачунајући ваљда да нас још више понизе. То су радили на православни Ускрс и Божић, Видовдан, 6.април... сада ево и на дан крагујевачких мученика.  Пријем непостојећег Косова у UNESCO? Мора да се шалите? Шиптари су један од ретких народа који немају апсолутно никаквог културног наслеђа, ничега по чему уопште заслужују да се зову народом - они су и даље племе. Једина оставштина из прошлости до данашњих дана јесу њихова скривена дворишта опасана бед

Чудо како неке безвезне ствари могу човека, сасвим случајно, да прочисте и од жучи направе мед. Све наше мисли су заланчане у једну бескрајну петљу Мебијусове траке, где је горе уствари доле и обратно. Искуство се лагано слеже стварајући талог успомена, из кога ту и тамо ископамо понеки белутак. Не може човек свега да се сети, само понеких ствари из мноштва, јер овај муљ памћења неке каменчиће вечно сакрије, као да нису ни постојали. Али зато када, сасвим ненадано, талас испере и на површину избаци од времена умекшани баршунасти облутак, сетимо се сваке његове танушне вене, и удубљења, и дана када смо га у сећање ставили. Богу хвала па сам у детињству био баш добар сакупљач белутака. Памћење ме нешто не служи најбоље, али ови моји каменчићи толико блистају да понекад помислим како су то уствари бисери. Зато себе рачунам у богате људе. Ђаволска инспирација Крај у коме живим напала је једна веома прождрљива и бахата ала, летећи на крилима неутаживе глади и недостатка обзира за људ

Ево има већ три године како не успевам да посетим Прњавор, моју шумадијску колевку и завичај у коме сам пре више од пола века започео своје путовање овим несрећним и убогим светом. Ломатам се којекуда као неко бангаво маче (боље рећи мече), сликам, пишем, уживам, шетам и све мислим, ма нека, има времена, није тица да побегне. То је нешто као родитељска кућа: кад останеш сам на свету, нигдениковић, гладан, мусав, кљаст и заборављен, једино што те заувек чека стрпљиво раширених руку у скамењени загрљај, то је кућа где си одрастао и научио све важне животне приче. Родитељско око не види прљавштину, нити је њихово срце способно да суди за окрвављене руке свог детета. Као да нас гледају кроз неке шарене наочаре, са стрпљењем за малу радозналу дечицу каква смо некад били. И увек озарени као да им је у кућу ушао Свети Јован Крститељ, а не похабани и бедни син, уморан, безвољан, сажвакан па пљунут. И то кад ми је добар дан. Нисам ни овог пролећа пуцао од акције, него ми канула нека цр