Биберче са праћком

Чудо како неке безвезне ствари могу човека, сасвим случајно, да прочисте и од жучи направе мед. Све наше мисли су заланчане у једну бескрајну петљу Мебијусове траке, где је горе уствари доле и обратно. Искуство се лагано слеже стварајући талог успомена, из кога ту и тамо ископамо понеки белутак. Не може човек свега да се сети, само понеких ствари из мноштва, јер овај муљ памћења неке каменчиће вечно сакрије, као да нису ни постојали. Али зато када, сасвим ненадано, талас испере и на површину избаци од времена умекшани баршунасти облутак, сетимо се сваке његове танушне вене, и удубљења, и дана када смо га у сећање ставили. Богу хвала па сам у детињству био баш добар сакупљач белутака. Памћење ме нешто не служи најбоље, али ови моји каменчићи толико блистају да понекад помислим како су то уствари бисери. Зато себе рачунам у богате људе.

Ђаволска инспирација

Крај у коме живим напала је једна веома прождрљива и бахата ала, летећи на крилима неутаживе глади и недостатка обзира за људски род, бљујући смрдљиви калеж од ватре, блата и гноја. Свакодневно са прозора гледам како се пред нама уздиже бедем трафо станице, све док једног дана не надрасте нашу зграду и прождере је целу својим грамзивим чељустима, израстајући тако у црни монолит - споменик бескрајној људској глупости. На градилишту је општа тарапана, ради се готово без прекида по свим временским условима, недељом, празником, ма увек. Не мало пута смо гледали изливање бетона по мрклом мраку, у касним вечерњим сатима. Гамижу људски термити са жутим шлемовима и извршавају наређења неких малих богова, увек жељних пара и моћи. Држава се оглушује о закон који је сама прописала, а ми беспомоћно гледамо своју пропаст после више од годину дана протеста на папиру и на улици.

Осим стално присутне буке са градилишта, овај кусур од људи (срамота је звати их неимарима) су натакарили две ступчине на чијим се врховима налазе рефлектори и јаком белом светлошћу запљускују цело градилиште. И не само градилиште већ и нашу зграду, тако да су наше собе ноћу осветљене као по дану. Јасно ми је да им треба осветљење док раде, али мора ли то да шљашти целе ноћи и тањи нам већ изроварено стрпљење? Недостаје само митраљезац на врху крана да комплетира слику конц-логора. Могли су они те рефлекторе да поставе и тако да нама не сметају (чак би и њима више одговарало), али очигледно их није било брига.

Негде иза нове године, у сред глуве ноћи, док су моје девојке безбрижно мљацкале у сну, стајао сам у полусенци прозора баш као Орсон Велс у чувеној сцени филма Трећи човек и хипнотисано гледао бљештавило рефлектора. Какав је то вансеријски безобразлук, мислим у себи, а живац кренуо да ме дрпа изнутра пумпајући крв у образе и уши. Да је неко стајао иза мене чуо би раскошну палету полугласних сочних шумадијских псовки које су у оваквим моментима саставни део моје личности. Машта је моје последње упориште. Почињу да ми се нижу кадрови из народноослободилачких филмова где пожртвовани бомбаши скачу на тенкове са запаљеном флашом бензина, односећи тако у провалију урлајућу звер и себе. Није баш да ми се робија због туђе бахатости и не желим да постанем скот као они, али шта човек да ради? Шта ће бити са овим светом ако сви будемо постали грабљивци? Сва је срећа те немам снајпер или Зољу, рељеф градилишта би вероватно друкчије изгледао. Хм…

Црв ме и даље грицкао и просто ми је било криво што не могу да се сетим релативно мирољубивог начина (без употребе ватрене силе) како да онеспособим рефлекторе и доакам овом Аушвицу. Иако поседујем приличну прецизност у гађању грудвом или каменом, ову висину не могу да досегнем, све и да се попнем на хоклицу. Лук и стрела, копље, самострел? Не бих рекао…

Изнебуха ме ошину нека ђаволска инспирација ногом у гузицу (вала није могла да промаши) и бљесну ми детињство пред очима: па, праћка глупане, праћка! Човече, како се тога нисам сетио раније, појма немам. Праћка је идеална самопомоћ против овог поганог накота, само она човеку може образ да опере. Када смо били дечаци спроводили смо одмазду над локалним намћорима што нас вазда шиканирају и вуку за уши (увек је било неколико таквих матораца у блоку), гађајући каменчићима из праћке њихове прозоре, дуго и упорно. То се најчешће није завршавало добро по нас, али смо се, чак и после добијених батина, осећали поносно због отпора пруженог мрском непријатељу. Шта рећи, живот је као „Ужичка Република” - били смо поносни и слободни бар на кратко време, после тога нек се мре.

У овом моменту сам чврсто запечатио своју одлуку да купим праћку. Чекај, када сам последњи пут уопште видео негде праћку? Некада је сваком другом дечаку вирила из задњег џепа, а у продаји је није ни било. Па наравно, праћка се не купује, она спада у баштину која се још од каменог доба преноси са оца на сина исто као усмено предање.

Не буди лењ, обиђем неколико (боље снабдевених) радњи за продају спортске и ловачке опреме и на крају у Призренској улици нађем неку модерну, кобајаги побољшану, верзију праћке са бомбастичним називом Црна удовица или тако нешто. Гледа праћка мене, гледам ја њу… џаба ти, сестро слатка. Нисам ја нека прилика, али ти си (праћко) ружна као псето. Изувијани црни метални оквир, анатомски прилагођен наравно, са све кундаком за подлактицу и неки гумени катетер уместо ластиша, одвратно, накарадно, морбидно. Зар је могуће да је нека алава будала помислила како може да побољша искуство стечено током целе историје човечанства у суровој борби опстанка? Нисам желео ни у руке да је узмем.

На интернету већ може да се види и друга слика. Људи сами праве праћке прилагођене својим потребама, али се оне готово не разликују од првобитне замисли. Има ту неких покушаја да се, тобоже због бољег стиска, унапреди држаља, али ипак у руци ништа не лежи боље од обичне дрвене рашље убране у шуми. Уместо исечене унутрашње аутомобилске гуме сада је свеприсутна "Theraband" латекс трака приличне растегљивости, али на жалост недоступна на нашем тржишту.

После гледања неких туторијала са упутствима за прављење праћке осмех ми се вратио на лице и план је већ био устоличен. За све остало човек се снађе. Није било лако пронаћи све делове, али је зато склапање праћке уследило као награда.

„Од трафо станице до праћке” - стварно звучи као корачање уназад, али јебеш га, сурова је истина, а све ми се нешто чини да личи и на предсказање. Време ће показати ко је претекао: човек или технологија.

Паклени план

Да би цела ствар била јаснија, ваља прво објаснити шта је све потребно за комплетирање једне праве ловачке праћке, уз напомену да то није играчка, већ оружје са тетивом и као такво је третирано Законом о оружју и муницији Републике Србије: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/2015/4826-14.pdf

Поштујући наслеђе предака и мој лични доживљај праћке, за овај подухват је неопходно следеће:

1. Дрвена држаља "Y" облика

Треба да буде што правилнијег облика, са крацима приближно исте дебљине, пречника око 3 cm и дужине око 8 cm. Дрво мора да буде јако, тврдо и отпорно, тако да се препоручују храст, буква, граб, лешник, орах итд. Ловци са искуством кажу да за избачај није пресудна величина саме држаље, колико тетива. Ово је добро, јер може да се направи праћка која стаје у џеп и не заузима превише места. Ипак, добро би било да врх оба крака држаље (на које се везује гумена трака) буде широк 2,5-3 цм, због ширине саме траке, а свакако је боље да ти врхови имају правоугаони пресек, а не округли. Тако гумена трака савршено належе и мање је подложна кидању. Из истог разлога се све оштре ивице и заобљавају.

2. Гумена трака

Послужиће и нека дотрајала унутрашња гума од точка за бицикл или ауто, танка растегљива гуртна (има да се купи на бувљаку), али свакако је најбољи избор поменута "Theraband" латекс трака. Иначе, она се производи у различитим степенима чврстоће одн. растегљивости који се разликују по бојама. Велику примену је нашла као трака за фитнес вежбање, па то већ може да се купи код нас. За добру праћку се обично користе две дуплиране "Theraband gold" траке ширине 1,5-2,5 cm, значи укупно 4 траке дужине 25 cm. Гумене траке временом пуцају од замора материјала, отприлике после 200-400 избачаја, тако да за лов ваља бити спреман и носити резервне траке.

3. Кожни џеп (корпа)

Кожа је најотпорнији природни материјал и као такав тешко да може да буде замењен неком пластиком, мада има и таквих покушаја. За овај џеп за муницију биће довољан један комад дебеле телеће коже 2х8 cm. На почетку и крају коже се зумбом пробуше рупе за повезивање са гуменим тракама, а на средини је згодно пробушити још једну рупу за лакше стављање муниције. Било би добро ћошкове мало заоблити, а све рупе бушити неким алатом (код ташнера), да ивице буду превилне и равне, како не би кожа пуцала на тим местима.

4. Гумице за везивање

Обично се праве од истог материјала као широке гумене траке и служе за повезивање тетиве са држаљом на једном крају и тетиве са кожним џепом на другом крају. То значи да је потребно имати 4 гумице ширине 0,5 cm и дужине 15-ак cm. Учвршћивање ових трака за држаљу, уз помоћ гумица, почиње са предње стране држаље, а завршава се позади. Везивање је један од најбитнијих детаља за прављење праћке. Није то обичан чвор мртвак, има пар цака које ваља знати, па сам зато направио неколико цртежа где се види поступак.

Ако ово није довољно јасно, ево контакта за туторијал снимак на интернету, где се све лепо види и објашњава:

https://www.youtube.com/watch?v=JEtDLxqZFSI#t=163

5. Муниција

Ја за вежбу користим камене облутке (али не оне белутке из сећања, него праве) које скупљам на огромној плажи Аде Циганлије. Нема потребе да пречник каменчића буде већи од 2 cm, али је важно да буду округласти а не пљоснати, то им даје стабилност у избачају. Ипак, за највећу ударну моћ је идеално користити металне куглице пречника 1 cm (из куглагера). Зналци говоре да је боље када је муниција тежа, што металним куглицама даје предност у односу на камене облутке. Примери учинка куглагера су импресивни и могу се видети на интернету, а ја ћу само упозорити да ово спада у ранг озбиљног хладног оружја.

6. Мало основног алата

Авантура може да крене.

Панов лавиринт

Једног магловитог недељног јутра сам стрпао бонсек у мој црвени ранац, упртио га на леђа и почео да крстарим новобеоградским буџацима у потрази за згодним рашљама. Претходно сам у шетњи већ замотрио неколико усамљених стабала ораха који су тужно и бескорисно расли на плацу иза ФДУ. Орах је племенито дрво, не треба да буде запостављено, исто као и коњ или огњиште у кући. Није лако наћи одговарајућу рашљу, па још и праве дебљине. Наравно, не треба сећи кнап држаљу, мало му се да луфта, да сваки крак буде 5-6 cm дужи, а касније се одмери и одсече вишак, према руци. На крају сасвим случајно набасам на два много боља стабла и одсечем врхове грана. Ова стабла су иначе потпуно запуштена, тако да сам уствари дошао више као баштован који им је пролепшао крошњу.

Донесем кући, лепо оперем и оставим да се просуши мало. Сирово дрво садржи доста воде и ваљало би га оставити недељу дана док се не сасуши и постане доста лакше. То је све лепо, али ја знам да је много лакше дељати сирово него суво дрво, нарочито ако човек нема бог зна какав алат. Тај сам. „Ајд ти чича лагано” кажем ја себи и дохватим се посла. Прво треба да се ољушти кора, али пошто свако дрво има оне мале чвориће, поскидао сам их великим кухињским ножем (тежак је па ми дође ко секирица), а тек онда љуштио кору.

Новије праћке имају држаље паралелних кракова правоугаоног пресека, како би се оптимално причврстила гумена тетива и избачај био стабилнији, али ја некако волим стари облик, па такву и правим. Према руци се одмери дужина кракова и рукохвата, обележи оловком, па исече вишак.

После овога следи грубо турпијање и шмирглање где се равнају чворови, кривине, неправилности и заобљавају оштре ивице.

Битно је издубити при врху оба крака уторе илити удубљења, скроз у круг. Овај мали јендек на држаљи је место где ће се, помоћу танке гумице, касније привезати широка гумена трака и тако направити чврсти спој.

После овога иде фино брушење држаље, грубо или фино, већ према укусу, а за тај посао добро дође крупнија турпија и брусни папир (шмиргла). Мени је помогао и мој верни буцкасти перорез. Битно је врхове крака лепо обликовати и заоблити, како се гумена трака не би због оштрих ивица кидала. Може рукохват на крају да се украси неким дуборезом или бојом, ја опет волим једноставно, па сам дрво само премазао неколико пута мешавином уља и вишњеваче, да лечка патинира. Држаља је спремна.

Док вас не засврби, нема разлога да се чешете, јел да? Е па тако мени никада није требала гумена трака, а није да нисам био у прилици да је видим - најчешће увезану око младог стабла и дрвеног стубића који треба да обезбеди раван раст биљке. Могао сам да „набавим” гуму у парку, али нисам хтео да упропастим неко младо дрво и раскинем ту везу са потпорњем, заслужује да лепо расте. Значи, ајде дебели обувај патике и правац у шетњу.

Искрен да будем, нисам очекивао да ћу толико да се намучим око куповине гуме, али, чик мајчин сине пробај да нађеш овако нешто. Ова поменута "Theraband "латекс трака се уствари продаје у таблама дебљине 2 мм, па се сече на потребне димензије. Прво - нисам паметан где да тражим - па сам заређао по радњама са грађевинским материјалом. Гледају ме људи, трепћу, климају главом, нуде ми неке пластичне најлоне и подлоге, а ја све машем рукама покушавајући да дочарам како то треба да функционише. На крају се сетим једне радње „од игле до локомотиве” у улици Краља Петра, тамо има свега. Нитне, федери, жима, меблови разни, гуртне, летве, кожа, лепак, цеви, колица, котлићи, црева, конци… хиљаду кураца који ти никад не требају, али кад једном затребају поломиш се док не нађеш.

И поред раскошне понуде нашао сам само неке растегљиве канапе разних дебљина, али видео сам да то неће ваљати. На крају се опет вратим интернету у потрази за огласима – и овог пута завршим у Добановцима. "Theraband gold" се код нас не може наћи у продаји, али има предузимљивих заљубљеника у лов који табле овог материјала набављају у иностранству, сами секу и формирају комплетне тетиве од широких трака повезаних са кожним џепом. У овај комплет спадају и две тракице за везивање на држаљу. Иначе, момак од кога сам ја купио траке, сам прави и предивне рукохвате од племенитог дрвета, а лако га је наћи у огласима на интернету. Лепо смо се испричали и дао ми је неколико вредних савета типа „што тежу муницију користиш, мање ће гума да те клепеће по руци” и слично. Нешто ћу ваљда и сам да научим, макар на тежи начин. Комплет – гумена тетива са кожним џепом и уским гумицама – решен. Па, ово је било килаво у почетку, али у завршници као метак.

Преостала ми је још само муниција за праћку. За почетак ће ми бити довољан шљунак са Аде и кликери, а добио сам обећање од мог ортака Буђавог да ће ми донети металне куглице из куглагера. После тога следи вежба, вежба, вежба… Људи који већ дуго користе праћку кажу да на растојању до 20-ак метара, уз коришћење металне муниције, постижу невероватну прецизност и снагу, а демонстрације које сам гледао то потврђују. Ловачким жаргоном постиже се прецизност поготка „птица у главу”.

Боља половина

И тако се враћам на почетак целе ове приче. Предстоји дуготрајна борба Давида против Голијата. Мали човек против система, јер другог избора у земљи лудила и немамо. Могу да ме калупе и шиканирају користећи своје законе, бахатост, силу, неморал и комплекс величине, могу да ме понизе и поразе, али ја ионако више не постојим - труд им је узалудан. Ја живим само у својој машти. Од мене је остала она половина човека која види лепе ствари, макар у сећању и сновима. Другу половину мене су у стварном животу убиле неке будале, издајице, лопови и ништаци.

У међувремену је ова грађевина пред нашом зградом нарасла толико да се рефлектори и не виде. Нема више зле крви као да сам се, правећи је, некако прочистио и постао бољи човек. Лудило са трафо станицом се тако временом претопило у нешто корисно и лепо, чему ћу се радовати и смејати. То је моја праћка. Срећом, за победу је довољно само склопити очи па видети како мало Биберче том истом праћком убија змаја огњеног. И то ми нико не може забранити.