Сваког августа се поново крштавам. Љубим топли камен куће као златни крст пружен на целивање. Света водица је јутарња роса која капље са одрине изнад улазних врата, квасећи ми главу и рамена. Кадећи тамјаном огњиште где су рођени моји часни преци уствари вршим миропомазање. Речима Мирка Ковача сам „поринућем у воду крштења уроњен у веру отаца.‟ Не, нисам напрасно постао верник, просто сам срећан што се враћам извору. Чудан је спој садашњег и старог начина живота, упечатљиво присутног у овим крајевима. Јутарња кафица и шетње са Нићом су ме полако припремиле за живот самотњака после њеног одласка. Луњали смо Требињем држећи се за руке, купали у хладној реци и уживали у воћном сладоледу, ослобођени бриге за децом или парама. Овакви моменти су незаборавни управо због тога што су тако ретки. Наредних недеља било је прилично живо, упркос чињеници да је наше село спаковано међу брдима иза Леотара. Сваког викенда су долазили брат и стриц, а негде око Преображења провео сам два предив