Храстопис

Сваки пут када одем код мојих родитеља и дрзнем се да помислим како сам коначно одрасла, самостална, зрела и озбиљна особа, стрефи ме исто питање: "Гојо сине, јеси гладан? Хоћеш мајка да ти направи часком..." па сад овде следи река варијанти које моја напаћена близаначка душа доживљава као нерешиву енигму. Мој покушај одговора "Нећу кево ништа..." остао је затрпан јајима на око са сланиницом, шненоклама, похованим шницлама, кохом, лимун-питом, јагњећом плећком, кромпирићима, соком од вишања, ратлуком, мусаком, печеном паприком са сиром, слатком од шљива, мафишима, лењом питом, сармицама од виновог листа, чорбом од коприве, волујским срцем, крушкама, смоквама, сиром, орасима, телећом чорбицом, пуњеним паприкама, пире кромпиром, раштаном и сушеним месом разних животиња. Кевина јела је лако препознати, одликује их особина коју су у старим куварима крстили речима као што су "издашно" или "свечарско" јело. Никад нисам начисто да ли је то у мом тањиру

Не постоји место на Земљи где бих се боље одморио од свих тешких мисли, напора и брига. Не треба ми много: неки камен да седнем, попијем гутљај свеже воде са чатрње, гледам у кршевита брда посута јасеном и грабом, уживам у мирису ароматичног биља свуда око мене и слушам зрикавце и звона са оваца и крава. Већина данашњег света више поштује фотељу, нешто газирано, бљештаве излоге, издувне гасове и галаму ноћних клубова. Не могу то више да разумем, ваљда ми се угасила та сијалица у глави, шта знам. Ја сам, пак, имао ретку част у животу да од малена сам берем дрењине, купине и смокве, једем их неопране и никад се не разболим; пентрам се по дрвећу и стењу, па понекад можда раскрварим колено, али без одласка код лекара; идем у дуге шетње са оцем и учим да распознајем лековите и зачинске траве; ходам кроз миришљаву ливаду препуну пчела, скакаваца, паукова и бубица (па и змија, богами), а да ме ништа не повреди осим понеког трна секавице или глога; ходам бос по цео дан, а ноге не испрљам, иг

Прва сећања ме увек носе у најраније детињство када сам имала свега неколико година. Родитеље никада нисам упознала, нити је било ко хтео да ми објасни шта се са њима десило - јесу ли живи, да ли су ме оставили поред каквог сеоског зида на хладном камену или им је пресудило сечиво неког бахатог властелина. Нисам то знала све до сада. Нисам ни знала каква ме сурова истина чека одмах иза првих младалачких дана испуњених набујалом животном снагом. Мој род је навикао на грубости које нам носе дани, растући на кршевитим брдима уз тек нешто мало воде и хране. Нисам упознала нежне речи, пољупце и загрљај, за мене није било милости под плавим сводом, само шибање хладног северца, пржење Сунца и тучење кише. Па опет, живот без овога би био потпуно празан, пуст и досадан. Сваки бич ветра је сурово болео, али је доносио ароматичне мирисе вреса, пелина и смиља, који крепе тело и лече ране по намученом телу. Врелина сунчевих зрака нас је пекла и остављала ружне флеке, али нас је и хранила слатким не