Не постоји место на Земљи где бих се боље одморио од свих тешких мисли, напора и брига. Не треба ми много: неки камен да седнем, попијем гутљај свеже воде са чатрње, гледам у кршевита брда посута јасеном и грабом, уживам у мирису ароматичног биља свуда око мене и слушам зрикавце и звона са оваца и крава. Већина данашњег света више поштује фотељу, нешто газирано, бљештаве излоге, издувне гасове и галаму ноћних клубова. Не могу то више да разумем, ваљда ми се угасила та сијалица у глави, шта знам.
Ја сам, пак, имао ретку част у животу да од малена сам берем дрењине, купине и смокве, једем их неопране и никад се не разболим; пентрам се по дрвећу и стењу, па понекад можда раскрварим колено, али без одласка код лекара; идем у дуге шетње са оцем и учим да распознајем лековите и зачинске траве; ходам кроз миришљаву ливаду препуну пчела, скакаваца, паукова и бубица (па и змија, богами), а да ме ништа не повреди осим понеког трна секавице или глога; ходам бос по цео дан, а ноге не испрљам, играм се по сунцу и никад не намажем заштитном кремом, учим да косим, грабуљам и пластим, делим све са многобројном браћом и сестрама, слушам приче старијих и упијам легенде које се вијају по овим брдима вековима и преносе усменим предањем, са колена на колено.
Сада ту функцију има визуелно памћење, ваљда због тога и табанам свуда са фото-апаратом. Правим запис за неко долазеће време када ме издају очи, чула и тело, као мог доброг Светозара сада и надам се само да ћу поживети у добром здрављу и чистој памети још неке лепе године. Због оваквих ствари и вреди живети.
Ја сам, пак, имао ретку част у животу да од малена сам берем дрењине, купине и смокве, једем их неопране и никад се не разболим; пентрам се по дрвећу и стењу, па понекад можда раскрварим колено, али без одласка код лекара; идем у дуге шетње са оцем и учим да распознајем лековите и зачинске траве; ходам кроз миришљаву ливаду препуну пчела, скакаваца, паукова и бубица (па и змија, богами), а да ме ништа не повреди осим понеког трна секавице или глога; ходам бос по цео дан, а ноге не испрљам, играм се по сунцу и никад не намажем заштитном кремом, учим да косим, грабуљам и пластим, делим све са многобројном браћом и сестрама, слушам приче старијих и упијам легенде које се вијају по овим брдима вековима и преносе усменим предањем, са колена на колено.
Сада ту функцију има визуелно памћење, ваљда због тога и табанам свуда са фото-апаратом. Правим запис за неко долазеће време када ме издају очи, чула и тело, као мог доброг Светозара сада и надам се само да ћу поживети у добром здрављу и чистој памети још неке лепе године. Због оваквих ствари и вреди живети.
 Херцеговина 2009. |
Коментари