Храстопис

„Буђави, јел знаш шта је ово?“ пита ме Мишчевић, другар из бивше фирме и показује на екрану неку зелену лопту. Гледам, али не препознајем. Отровна киви зелена кугла, избраздане површине, као да је мозак ванземљака. Чучи у трави. Не могу чак ни да провалим да ли је уопште природна ствар у питању или нека пластика, гума, шта му га знам. „Немам појма, Буки, никада овако нешто нисам видео. Где си нашао, шта ти је бре, ово?“ Све што сам успео да сазнам о зеленој лопти, како је и дан-данас зовем, је следеће: Мишчевић је видео у земунском парку. Има их још по трави, али само испод једног дрвета, нигде више. Иако сам по том парку често шетао и фотографисао малте не свако дрво, из више углова, ја ове зелене кугле нисам видео, па сам све приписао Мишчевићевој дечачкој жељи да неког зајебе. Ништа злобно, само да је зезање и смех. Пре коју годину изађем у суботњу шетњу и пут ме нанесе на Бежанијску косу. Али не онај урбани део са зградама, него брдо изнад Тошиног бунара, начичкано шибљем,

Поштујући моје године, опште физичко стање, повишен крвни притисак, ниво холестерола и триглицерида у организму, добра моја докторка Јелена препоручила ми је умерену физичку активност, без великог ломљења кичме и ђипања. За ово је кажу понајбоља добра шетња или нека слична врста активности (вожња бицикла) на свежем ваздуху, који повољно утиче на богаћење кисеоником, побољшање рада срца и сагоревање масноће. У некој каснијој фази када све дође на своје место, а зависно од способности тела, могу да се укључе теретана или вежбе које захтевају више напора, за сада само аеробни програм. Физичка активност То ми је чучнуло ко шлаг на торту, с обзиром да сам прави заљубљеник у дуге шетње по природи. Сад баш, наш Београд је леп, али нема пуно места где би се човек надисао свежег ваздуха. Може да се шета по парку, укруг, па тако једно триста кругова, али је то досадно до зла Бога. И заврти се у глави. Пошто немам много избора, а сигурно је здравије боравити напољу него у знојавој вежбаон

Никада ми у животу није мањкало стрпљења и радије сам чекао нешто добро - данима, месецима, богами некада и годинама - него да одмах зграбим било шта. Школски пример несрпљења свакако је војник који ишчекује писмо од девојке, бар је у наше време то било актуелно. Тада је било сасвим нормално да момак иде у Армију (а не да празни ноћне посуде у геријатрији), пише некоме писмо (а не инстант СМС) и да се забавља са девојком (а не са момком, што је данас изгледа уобичајено). У војску сам се пријавио сам, три месеца раније и тражио да ме пошаљу што даље, рецимо у Кичево, то ми је некако звучало као крајња забит Југославије. Службеник у Општини ме је гледао као да сам тражио да ми одсече обе ноге, али после дужег прелиставања књиге распореда, рече да најближе томе што може да ми понуди је – Куманово. Пасује, дај. Никоме нисам пријављивао, спаковао сам се и за два дана рекао мојима да идем у војску. Адресу нисам слао никоме осим ћалету и кеви, мада су је они самоиницијативно проследили мо

Шта ћу кад волим да једем, брате слатки. Није ни чудо, одрастао сам у фамилији где једна од десет заповести гласи: „Јебеш човека без 100 кила“. Мада, како то звучи имам утисак да, са становишта секса, боље пролазе они лагани. Уствари су нас упропастиле године ратова и немаштине, које су наши родитељи испратили као последња генерација гладних. Гозба је почела увођењем белог хлеба, меса и слаткиша на трпезу где се у време наших предака крчкао купус са понеким кромпиром, све то без меса наравно, а служила се бесквасна погача од целозрног брашна уз кришке сира, парадајза и паприке. Комад свежег или сушеног меса износио се само о празницима, ако се имало, а израз „клин чорба“ није само реч из приповетке, него стил живота. Најчешћи оброк сигурно је била „папазјанија“, као и свуда у Европи: пристави се на огњиште поцрнели котао са водом, па се у њега насецка чега има у кући – шаграрепе, лука, пасуља, тикве или зелениша. Неколико ченова белог лука, туцана паприка и гранчица першуна, па кувај

За ментално здравље сваког човека неопходно је да има своје прибежиште, неко место где се осећа сигурно и задовољно као у загрљају родитеља. Тамо се повлачи, макар у мислима, кад год осећа нелагоду, тешкоћу или напетост данашњег силовитог живота. Та неутољива глад за енергијом, снагом, брзином, парама, позицијом, славом, конфором, доминацијом, поседовањем, технологијом, интересом, варањем, отимањем, престижом… направила је од нас наркомане, много горе него што су хероински зависници. Некада се живело споро и умирало брзо, а сада је обрнуто: живимо брзо, а умиремо цео живот, мало по мало. Стављени на ову луду позорницу изнад које висе скривени лабави тегови, људи падају као муве када их сатре неки од њих. Увек је крив неко други. Крив је тај тег одозго, нисмо криви ми што смо ризиковали, таман посла. Није крив лопов што је украо, него онај што није добро закључао и те глупости. Моје сигурно место је Херцеговина, дом мојих предака и колевка презимена Анђелић које дично носимо још

Од свих животних истина које несвесно препричавамо једни другима (а у већину и не верујемо довољно), ваљда је најизвиканија она што каже да отац не може апсолутно ништа да одбије својој ћерки. Довољно је, кажу људи, само да два-три пута трепне тугаљивим окицама и ствар је запечаћена као краљевско писмо. Није истина! Не мора она ни да трепће, ни да пита, у питању је чиста телепатија, кеве ми. Шта више, што је ћеркина молба бесмисленија, лакше је одобравам, мада сам све одобрио оног дана када сам, качећи канап за веш на тераси, сазнао да сам постао отац једне дивне девојчице. Све после тога било је само повремено копрцање, смишљено да заштити мој родитељски ауторитет. Прошло лето је требало да буде позорница за Зојино и моје авантуристичко пешачење по Херцеговини и заиста смо се спремили као да идемо на Хималаје. Обновили опрему, одрадили све кондиционе припреме, одштампали детаљне карте, означили преноћишта, планинске превоје, чесме и кафане, разрадили помоћне стратегије, ма