Пусти нека вода носи

„Буђави, јел знаш шта је ово?“ пита ме Мишчевић, другар из бивше фирме и показује на екрану неку зелену лопту. Гледам, али не препознајем. Отровна киви зелена кугла, избраздане површине, као да је мозак ванземљака. Чучи у трави. Не могу чак ни да провалим да ли је уопште природна ствар у питању или нека пластика, гума, шта му га знам. „Немам појма, Буки, никада овако нешто нисам видео. Где си нашао, шта ти је бре, ово?“

Све што сам успео да сазнам о зеленој лопти, како је и дан-данас зовем, је следеће: Мишчевић је видео у земунском парку. Има их још по трави, али само испод једног дрвета, нигде више. Иако сам по том парку често шетао и фотографисао малте не свако дрво, из више углова, ја ове зелене кугле нисам видео, па сам све приписао Мишчевићевој дечачкој жељи да неког зајебе. Ништа злобно, само да је зезање и смех.

Пре коју годину изађем у суботњу шетњу и пут ме нанесе на Бежанијску косу. Али не онај урбани део са зградама, него брдо изнад Тошиног бунара, начичкано шибљем, дрвећем и понеком старом кућицом. Нигде никог. Угрејало јесење Сунце, ходам идиличном стазом што носи одговарајуће име „Излетнички пут“, сликам последње шипурке и гледам панораму Новог Београда потопљеног у преподневну маглу. Кренем на крају кући, силазећи зараслим стрмим степеницама од искрзаног бетона и – у овој дивљини, на пола пута до Тошиног бунара - видим њу! Просто не верујем. Она је. Зелена лопта, човече! Коначно је разоткривен мит о томе како су ванземаљци хиљадама година раније посејали живот на Земљи. Буки ме није зезао, стварно је нашао у парку: то је „Maclura pomifera“ илити Коњска јабука. Богу хвала, код нас кесе расту на дрвећу, узмем једну, па у њу натрпам неколико ових зелених плодова. Није за јело, пробао сам. Кажу може семенке, остало јок. Однесем кући, оперем и ставим као украс, много убаво.

…..

Прошле недеље у шетњи, негде између Бранковог и старог моста на Новом Београду, видим ја разбацане зелене кугле по увенулој трави. А горе по дрвету, окачене као лампиони, има их још толико. Од Бежаније је нисам видео, а сад, сваких неколико година, па натрчим на њу. Обрадујем се (као да ми је докторка преписала сушену овчетину и чварке), станем испод крошње и гледам. Узео бих неколико, не бих, шта знам. Као тамни вилајет. Немам ни кесу при руци, а ово је културно шеталиште, овде кеса нема свуд наоколо као по Бежанији. Ајде свратићу за који дан, није хића. И тако сав срећан кренем кући, газећи по травњаку уместо по пешачкој стази. Захваљујући само чињеници да сам променио уобичајену рутину и скренуо ван пута, имао сам прилику да набасам прво на једну – зелену, а касније на другу – тужну причу.

Стајала је усамљено, на завршетку старог моста, закриљена насипом са једне, а футбалским игралиштем са друге стране. Осуђена да трпи рику аутомобила, знојавих спортиста и узаптелих навијача, још од времена када је ту посадила нека избраздана рука радника градског зеленила. Да бисмо ми уживали у лепоти ове тужне врбе, она јадна мора да живи у каљузи начињеној од људи, челика и бетона. Са све кесама. Истина, место јој није баш најсрећније одабрано, али имао сам утисак да је некако окренута на трећу страну - погледа упртог у реку, као да јој се клања. Оног момента када сам руком захватио један жути слап њених нежних гранчица што падају са неба и погледао према тромој реци, сетио сам се.

Како се ствари некад чудно поређају и формирају савршен ред из хаоса, као планете у низу. Како беше, 14. децембар? Вратићу се до врбе опет за три дана, тачно пет година после мог одласка из фирме.

…..

И ево ме данас, испод златом окупане крошње тужне врбе. Свеже и магловито преподне полако узмиче и растапа се под Сунцем. Скупљам младе и мекане врбове гранчице, решен да баш на данашњи дан исплетем један жути венац и бацим га у воду. Тако ћу, ваљда на најлепши начин, да обележим један од својих најружнијих дана у животу. Површни умови говоре како смо ми као народ склони да славимо своје поразе и обавезно наводе Видовдан, али прави разлог лежи у одбрани од најезде. Частан човек мора да стане и каже: „Сад је стварно доста!“ Да се одбрани од најезде душманина. Од бахатости, лажи, глупости, простаклука, лоповлука, лењости, себичлука, гнева и плиткоумља којим нас тако штедро данас награђују некадашњи лоши ђаци или ситни комплексаши. Мали богови у свом малом свету, ревизори моралних начела који тврде да није више пожељно бити поштен, добар, вредан и послушан. Дошло је време за акцију: траже се способни, предузимљиви, визионари! Препознају се по великим аутомобилима, снобизму, брзој промени мишљења, излизаној крилатици „мисија и визија“, исконској жељи за издавањем налога… и луку што вири из дупета. Немају времена за дружење, књиге, децу или одмор. Јебига, колатерална штета.

Не знам тачно шта је био окидач мог слома пре пет година, тек било је вишегодишњег таложења незадовољства изазваног лаганим срозавањем једне империје, каква је била наша фирма. Тог дана је све изгледало уобичајено. Код нас, у канцеларију сектора за маркетинг, људи су волели да сврате на мало разговора који није само посао. До подневне кафе ту је знало да се чује разних новитета, од нечије плате, списка за доручак, слинавог детета и препричавања синоћне епизоде „Очајних домаћица“, све до рачуна за мобилни нашег директора. Они из Финансија су код нас већ отплакали свој завршни рачун, Спољна трговина - нове царинске прописе, Комерцијала - кашњење наплате и испоруке, а Магацин нехуману хладноћу коју трпе у новом складишту, негде иза граница београдског атара.

Ћутке сам бленуо у свој монитор, брљајући по фајловима који су се мешали са овим јадиковкама иза мојих леђа, чврсто решен да кући одем насмејан. Осећао сам јару у образима, а уши су ми гореле као да сам на испиту. Звуци из канцеларије су само избледели и нестали. Слика на екрану се мутила са навирањем суза и испирањем памети. Равна линија. Требало би да срце у коми стане, али моје је тукло као да скачем банџи. Неко време сам седео тако у ступору, чекајући само џелата да ми одсече главу. Нешто су ме питали, али знам само да сам мирно спустио обе шаке на сто испред себе и рекао: „Ја сад идем.“ И отишао.

Изашао сам на шеталиште код „Венеције“ и наставио да ходам према Новом Београду. Био је магловит и влажан дан, бљузгавица од бајатог снега који се топио, а Сунца ни за лек. Зауставио сам се на Калемегдану. Окренуо се, погледао преко реке, дубоко уздахнуо и кренуо назад. Уопште не знам куда сам дошао до циганског насеља испод Газеле, али знам да ми је то био први и последњи пут да сам туда прошао пешке. Каква туробна слика мемљивих сламова од картона и лесонита, са понеким мусавим дететом које дангуби на гомили ђубрета или пали гуме. Овога се добро сећам: стварно сам осетио зебњу и нелагоду, хватајући неколико мрачних погледа који су ме пратили иза прозора од најлона. Све је смрдело баш онако како је и изгледало: као велика пурњајућа депонија људског остатка.

Пролазак кроз ово насеље (кога више нема), било је право чистилиште за мене. После њега уследили су низови разбацаних магацина, стоваришта и фирми за које нисам знао да постоје, овде иза насипа пруге. То је неки изгубљени џеп укљештен између бродоградилишта и улице Јурија Гагарина. Не би ме уопште чудило да је то све мој запрљани мозак измислио и пројектовао у глави. Знао сам да није, оног момента када сам схватио да не осећам прсте на ногама и да шљапкам у остатку нечега што се звало – ципеле. Ходајући километрима по расквашеном снегу, блату или ко зна по чему, моје ципеле су рекле здраво сваком људском појму схватања обуће, чак и у време првобитних заједница. На крају шеталишта у блоку 45 сам још једном стао гледајући према Остружници. Удахни, издахни, окрени се. Време је да идем кући.

Топлина стана и вруће купке ме је вратила у живот, иако су се мисли сударале као на магистрали. Нисам могао да се смирим ни опустим, вртео сам све још једном и још једном… Тражио разлоге како је дошло до овога, како сам погрешио и дошао довде. Разговор са Нином није превише помогао и решио сам да одем код лекара. Гледали су ме са неповерењем у Дому здравља и вероватно мислили: „Која будала још тражи сама да иде код психијатра?“ Ипак су ми заказали. Имао сам да убијем два-три сата до прегледа, а кући ми се није ишло. Сунце је већ добро угрејало, а онај муљави дан се претворио у најлепши јесењи, као ружно паче у лабуда. Шеталиште у блоковима је одмах ту, иза првих зграда, а знао сам да боравак на свежем ваздуху може само да ме расположи. Значи, правац шеталиште.

После дуге шетње крај реке (као да ми је фалио још неки километар), видео сам једну лепу дрвену клупу на Сунцу, окренуту према Сави. Негде сам успут већ покупио младе врбове гранчице, сео на клупу и почео да плетем венац. Док су ми прсти вредно баратали са гранчицама, мозак је потпуно одвојено радио за себе, плетући моју прву причу „Обруч“, коју сам касније истог дана и записао.

Разговор са психијатром дао је резултат исти као кад пљунете увис и дочекате да вам се врати у лице. Само што ја пљујем боље него што они лече. Што би рекао један Шумадинац из домаће серије: „Певаш боље него што лажеш, а слуха уопште немаш“. Добро, пробао сам. Знам да више нећу.

Долазећи празници, предах од посла, боравак у породичном окружењу и дуге шетње мало су ме раскравиле и опустиле. Требало је неколико месеци да повратим осећај који у свакодневном животу зовемо нормалним. Нисам се јављао на телефон. Осим моје породице нисам причао ни са ким. У фирму више никада нисам отишао, није ме интересовало ни шта мисле. Било је доста.

…..

И ево ме данас, испод златом окупане крошње тужне врбе. Тешим ја њу милујући је, теши она мене поклањајући ми гранчице да исплетем венац - обруч који ме стеже. Заиста сам се дивно осећао док сам га правио, седећи на клупи налик оној од пре пет година. Мало издигнута, са погледом на реку, стари мост и пристаниште. Клупа на којој је седео Ексер из серије „Вратиће се роде“. Диван сунчан дан. Ја сам можда заборавио, али прсти су се сетили врбе. Није случајно што наше завичајно село у Херцеговини носи име Врбно.

Километар даље, на једном лепом месту преко пута Калемегдана, са сплава „Византија“ бацио сам венац у мирну реку и гледао како полако одлази низводно према Ушћу. Заједно са преплетеним врбовим гранчицама низ реку сам пуштао сав бес и тескобу нагомилане у оној ружној епизоди од пре пет година, певајући у себи стихове ЕКВ: „Пусти нека вода носи, у заборав…“