Много је ствари које ме интересују и које волим. Неких сам се одрекао зарад година, здравља, вољених особа или чак глупости. И ето, сада чезнем за њима тихо, упорно, истрајно… Не знам само зашто? Да умрем здрав? Да се не осрамотим или да неки полусвет не помисли како сам неваспитан? Како су само била лепа и безбрижна времена док сам још смео да нехајно очијукам са дуван чварцима, опуштено уђем у банку обучен у бермуде и без гриже савести тражим своје паре или бацим осмех некој лепотици у пролазу, не плашећи се да ће ме назвати простачином. Да запевам у друштву замишљајући да сам Елвис лично, да кажем у гостима наглас како цркох гладан или најбољем пријатељу да је испао глуп за медаљу, ризикујући тако трајни раскид пријатељства. У књизи бонтона златним словима пише како човек мора да се понаша у складу са својим годинама, статусом и околином. „Ћути и трпи“, како иначе волим да кажем за већину наметнутих ствари. Укалупи масу, а све што штрчи сеци - ионако не ваља. Да је ваљал