Храстопис

- Гокси, шта радиш, јеси у гужви? - Ево слажем неки каталог на рачунару, шта има? Уобичајени разговор другара увек има за правило да на питање одговарају другим питањем, мада је у њему садржан и одговор. - Јел можеш за десетак минута да сиђеш доле, само да нешто покупиш на брзака? - Па, могу... али што не свратиш горе до мене, ајд таман да попијемо по ракијицу? - Е, не бих да свраћам, кренуо сам на посао, па ако ти није проблем да изађеш на улицу. Може код оног контејнера, ту се нико не бије да уграби место, стижем ускоро. - Важи, таман да навучем патике и ето ме доле. Шта је сад, сунце ти калајисано, нисмо поштари у Пони експресу па да једни другима предајемо писма за доставу. Док мотам пертле (и даље као ђак првак), у глави ми механизам ради на празно, јер немам никакву смислену идеју којом бих могао да га нахраним, зато само чангрља. Иначе, Неша је сјајан и живописан тип од кога можеш очекивати широки спектар неочекиваних досетки и прича епских размера (увек забавног карактера), али...

Знам само да, кад су у питању деца, гардероба и путовања, жене бацају све остало и немилице хрле ка свом циљу. Све друге ствари што постоје на овом свету сливају се једним огромним левком у буре са баналним достигнућима овог бедног човечанства и, што се жена тиче, комотно могу да се трајно запечате и закопају као временска капсула за неке следеће генерације. Толико ми је јасно. Али, видиш сад ово: кад на вагу ставе, рецимо, децу и путовања, шта изабрати? Већина мисли – глупости, као да се ту уопште поставља питање. Нема тог путовања које би могло да помрачи славу наших вољених потомака, љуби их мајка, дете је зеница нашег ока и сврха постојања сваког родитеља, жена ионако престаје да постоји оног момента чим сазна да је остала гравидна и одједном постаје Мајка... стварно сте глупи ви мушкарци, зашто уопште трошити речи на тако очигледне ствари? Мушкарци то не разумеју, они су само очеви, ако и толико, јер статистика код нас каже да свако треће дете није од свог званичног оца,...

Свашта човек научи и овако матор, чудо једно. Никада ми није падало на памет да у кућној варијанти месим тесто за пицу, развлачим домаће коре или лиснато тесто – одеш брате у продавницу и купиш. Уштеди се доста времена, а на крају крајева није ни лошег укуса. Друга ствар је прави црни хлеб кога на тржишту уопште нема, све саме бојанке и шминка. Убаце унутра какао, разне адитиве, сипају мало зрневља одозго и онда је то све црно и интегрално. Мош мислити. Само што не процвета. Мада, морам признати да и тај хлеб мирише за све паре. Тешко је да се нађе добро интегрално брашно, најбоље на пијаци или код неког малог произвођача из што веће забити. Ако вам име села где се брашно меље не звучи познато, купите га обавезно. Не мислим село, него брашно. Углавном, ништа испод типа 1100. Био неки облачан дан, ружан као зле сестре из Пепељуге, будибогснама. Требало је да се нађем са Аном у локалу по имену Вапиано, ту код мене на Новом Београду. Нисам ти ја неки за изласке, али ово је више би...

Људи обично кажу, описујући своје синове у периоду момаштва, да једу као вукови – „не мош их наранити“. Нисам ни ја одступао од тог модела и једини критеријум за избор хране био је да ми се укус допада. Као и у свему осталом, што је човек старији отварају му се неке треће очи па почиње да гледа ствари мало са стране, као код кубизма, одједном видиш све пројекције. Оно што спада у домен снажних и тешких укуса, као код изнутрица, рибе или буђавих сирева, никада нисам успео да заволим, колико год се трудио. Друге ствари су ми временом, после довољног броја покушаја, постале веома примамљиве и ту спадају маслине, патлиџан, кисели купус и широки спектар поврћа. Постоји чак храна која нит ми смрди, нит мирише, али знам да је корисна и здрава, па је то најновија категорија мог јеловника, као рецимо сурутка, барена блитва или безмасни јогурт. Гледајући моје дивне ћерке видим своју гастрономску прошлост, а ова патина која долази с годинама ми је донела стрпљење и жељу да стално пробам нешт...

Чудо како неке ствари прирасту човеку за срце тек у другој половини живота. Учећи и откривајући новотарије уствари одржавамо тело и дух младим или им бар дајемо вештачко дисање. Челичимо их новим изазовима, укусима, пејзажима, људима, осећањима. У овом блату свакодневних глупости што нас каља, пријатно се обрадујем ретким ликовима од којих може пуно да се научи, макар то била прича о разлици у квалитету истих патика произведених у Индонезији, Вијетнаму или Кини (Индонежанске су најбоље). Богу хвала и памћење ме све слабије служи, па се слатко насмејем истом фазону по хиљаду пута. Предуслов је да ми се виц исприча са временском дистанцом од неколико дана иначе постоји опасност да га се сетим. Ретко виђам људе па ми се понекад нахвата и паучина на уста, што није лоше, јер умем да будем груб у причи. С друге стране, мало је рећи да ми бледи вештина комуникације, макар са људском врстом. Више времена проводим у разговору са биљкама, псима или врапцима. Голубови такође не зазиру од мен...

Добра припрема је већ пола обављеног посла, па ко велим није лоше на време написати коју  о спремању зимнице. Рано је, није рано… нисмо о томе мислили када су то радиле наше мајке, али сад богами, ваља то завршити крајем лета. А људи сви уморни од посла, једва чекају годишњи одмор, мало да смоче дупе у морску воду, те јури тамо-вамо, па лето часком прође. Искрен да будем и мени сад дошло мало снаге, па да је искористим за нешто лепо. У нашој кући, док сам био момак млад, некада се спремало све: пекмез и слатко од шљиве, кајсије, јагоде, трешње, дуње, вишње, па сокови домаћи разне сорте (али вишња и кајсија обавезно), туршија, кисели купус, краставчићи, цепкана паприка, цвекла, шарена салата... сто чуда и наравно – ајвар. Реших да се женим у неко доба, па смо као младо домаћинство, онако заљубљени, срећни, пуни енергије и ентузијазма и ми правили скоро све од поменутог, па и нешто више. Нића и ја се увек лепо испланирамо и договоримо, према кућном буџету и слободном времену, ...