У ком грнету лежи зец

- Гокси, шта радиш, јеси у гужви?

- Ево слажем неки каталог на рачунару, шта има?

Уобичајени разговор другара увек има за правило да на питање одговарају другим питањем, мада је у њему садржан и одговор.

- Јел можеш за десетак минута да сиђеш доле, само да нешто покупиш на брзака?

- Па, могу... али што не свратиш горе до мене, ајд таман да попијемо по ракијицу?

- Е, не бих да свраћам, кренуо сам на посао, па ако ти није проблем да изађеш на улицу. Може код оног контејнера, ту се нико не бије да уграби место, стижем ускоро.

- Важи, таман да навучем патике и ето ме доле.

Шта је сад, сунце ти калајисано, нисмо поштари у Пони експресу па да једни другима предајемо писма за доставу. Док мотам пертле (и даље као ђак првак), у глави ми механизам ради на празно, јер немам никакву смислену идеју којом бих могао да га нахраним, зато само чангрља. Иначе, Неша је сјајан и живописан тип од кога можеш очекивати широки спектар неочекиваних досетки и прича епских размера (увек забавног карактера), али шта сад доноси, бог ће га знати. С обзиром да је снимио рекламу са медведом поред себе и последњи пут ми слао слике из дивљине са Бер Грилсом, све је могуће... ко зна, можда ми донесе брабоњак од дивојарца из Казахстана, не би ме чудило.

Одмахнем главом да растерам глупости и сјурим се часком до рампе, па нагарим ка договореном месту.

И стварно, поред уличног контејнера нигде аута, ваљда људе хвата зорт да им не однесу кола ови разбојници са пауком. Ето ми убрзо друга, паркира, излази лагано као крстарица, привлачећи поглед пролазника својим габаритом. Нисам ни ја уопште ситан, али Неша има бркове и изгледа као Бајазит на коњу у најбољим данима.

Питамо се за здравље и фамилију, онда малко докачимо заједничке пријатеље и на крају актуелна дешавања код нас и мимо нас. За нас двојицу карта света изгледа прилично упрошћено: овде је наша земља Србија (још увек), а све остало је пуста Америка. Не знам шта није јасно? Зашто се тако не учи у школама, ђаво би га знао, тек деци би било много лакше.

Негде у сред тог дружења, прикраде се један ауто и стаде иза нас, нечујно ко смрт, божемеопрости. Сцена је следећа: Неша и ја стојимо на празном паркинг месту између контејнера и његових кола, кад из овог новог аута кроз отворен прозор чујемо како нека жена проговара, питајући јел слободан тај плац на коме стојимо, хоћемо ли још дуго. Ми је не видимо, јер стојимо на супротној страни њеног аута, дакле само је чујемо кроз сувозачки прозор. Неша само мало накриви главу како би видео ко то проговара и упути јој један хладнокрван удбашки поглед, као да бира кога ће од фамилије да пошаље на Голи оток. Моментално и крајње културно, као увек, одговори јој нешто као: Госпођо, ја баш волим да стојим на улици у мушком друштву, али никад не пропуштам прилику да учиним добро дело. Ево, изволите. Судећи по њеној реакцији мислим да се мало упишкила у гаћице, али не могу баш да будем сигуран.

Две стене са Гибралтара се размакоше и госпођа упаркира ауто. Није излазила неко време, тобоже скупљајући ствари просуте из ташне. Закључа врата и дискретно оде у непознатом правцу, остављајући нас двојицу да ухватимо нити досадашњег разговора, али узалуд, жена је просто уништила тај моменат. Нема везе, јер колико год био кратак наш разговор, увек је срдачан уз обиље смеха, макар са моје стране. Не знам да ли сам Нешу икада видео да се смеје, он поседује други таленат: приповедање на најдуховитији могући начин, без обзира на тему. За све емоције израз лица му је увек исти, нешто као код Лепе Брене, само са брковима. Апсолутна људска величина и цар.

Из кола дохвати неку кесу и предаде ми је на руке. Пакет је био доста тежак и хладан.

- Види друже, имаш овде једног фазана, очерупаног, очишћеног и вакумираног...

Тек тада ми бљесну у глави: скоро сам га питао, знајући да је искусни ловац, где човек у овом усраном граду може регуларно да купи мало дивљачи. Свега овде има, од дроге и половних тенкова до курава и зихернадли, али ако хоћеш да направиш срнећи паприкаш, требају ти времеплов, лук и стрела. Док је он покушавао да ми објасни зашто ловци не воле да продају уловљену дивљач и колико ту има труда и перипетија, мисли ми спонтано одлуташе у прошлост...

Добри мој деда Миливоје волео изнад свега две ствари у животу: лов и шљиву. Волео је он и нас унучиће, али неки ред мора да се зна. Вредан, тих, благе нарави, цео живот провео држећи шнајдерске маказе у једној и ловачку пушку у другој руци. Испод шкиљаве сијалице на зиду му висило мајсторско писмо, а над нишом заденуто пар слика са унучићима и сценама из лова. Кредом исцртава крој бриџ панталона по штруксу и тихо певуши стару севдалинку чији се мекани звук разлива са радио апарата. Кад наиђе део са милозвучним јецајем виолине, деда дигне главу и загледа се кроз прозор, одсутно као да у глави рачуна годишњи порез. Све му се чини да га оне ловачке пушке са чивилука дозивају. Као да су то осетили, јаве се са два-три кратка лавежа они његови јазавичари из дворишта, па му још теже да се врати на шивење. Шума га зове, еј, сила је то. Уздахне и онда поново загњури у занат настављајући песму тамо где је стао.

Трпео мученик све овоземаљске тегобе стрпљиво, жељно чекајући сезону лова. Усред ноћи само покупи керове и пушку, спаковани руксак баци на леђа, узјаши своју бициклу и одјезди кроз мркли мрак у своју слободу. Тамо где неће морати да премерава и бележи нечија рамена и струк, слуша дечију грају са улице или нанино џванкање. Наше гласове је знао да побрка, али оглашавање препелице и јаребице никад. Сигурна рука и добра пушка су му биле гарант да ће појас увек бити окићен са неколико примерака дивљачи, углавном ситне. Фазан, зец, патка, лисица, то је било његово ордење.

У повратку редовно са друштвом сврати у локално кафанче да попију коју и препричају доживљаје од тог дана. Овај ниски кућерак личио је на на уџерицу, чију смо стреху чак и ми деца руком могли да дохватимо. У тој чаробној колиби мој деда је, као неком магијом, престајао да буде ловац и уместо пушке у руци држао чокањче. Одатле је, после фајронта, пут до куће знао прилично да кривуда и отегне се до касно у ноћ. Устаје нана и онако у спаваћици, тргнута из сна, једна њена половина га грди, а друга му помаже да се распакује. Ту крене звекет тањира и есцајга, подгревање вечере, све то без паузе зачињено њеним словом. Ми деца носиће залепили на стаклена врата и све слушамо и гледамо као у биоскопу. Деда Миливоје мало лелуја, трепће као сова и одгурује понуђени тањир уз чувене речи:

- Немо ми стављаш то, знаш да не могу да једем кад пијем.

Сутрадан историја креће из почетка и сви се враћају устаљеним пословима, као да се синоћ ништа није десило. Долази ред на моју нану да се покаже, овог пута као кулинарски уметник. Сортира улов, черупа ону пернату дивљач, чисти зеца, одваја џигерицу и срце, пакује у замрзивач, припрема маринаду, па онда бели лук и сланиницу за шпиковање. На ручак не треба нико да нас зове, мирис свеже салате и гулаша са белим вином и ловором нас је већ прибрао око софре. Као дете сам био прилично мрљав за храну, али укус те дивљачи је остао да лебди негде у мом сећању заувек.

Иако је дивљач тада побегла из мог јеловника, трудом мог пријатеља је решила да ме поново обрадује и сети ме на те царске залогаје из Шумадије. Пренух се из слатког сећања и наставих да пратим Нешине речи:

- Немој да бацаш ову кожу, ту ти је масноћа и важна је за укус. Е, сад, пази на сачму кад жваћеш, негде можда налетиш на које зрно. Ајде уздравље па се чујемо, морам да палим на посао.

Моме изненађењу и срећи није било краја, чини ми се да ме ни златна полуга не би обрадовала као фазан кога сам држао у рукама. Узалуд сам покушавао да питам за цену, Неша је на фин начин покушавао да ми каже да не једем говна, него да се посветим спремању дивљачи. И заиста, тешко да овакав гест може имати цену у парама, остало ми је само да му платим својом искреном захвалношћу.

Пратећи Нешине савете и рецепте људи који припремају ове специјалитете, направио сам право мало истраживање на тему дивљачи. Богами је потрајало, али сам на крају задовољно закључио да је дошао моменат за припрему јела. Ајд сад, јуначе, покажи можеш ли својој породици да дочараш то миришљаво детињство оплетено стиховима:

Јесен стиже рана

виногради зрели

нема ко да их обиђе

да не би увели...

Мислим да се нисам обрукао.

Током ловне сезоне састанак код контејнера се поновио још који пут, а Неша је, ганут мојом жељом да призовем прошлост и едукујем децу, као Божић Бата доносио дарове у виду дивљег зеца и фазана. Шта рећи? И како би то лепо срочили моји Херцеговци:

- Хвала ти, ђе чуо и ђе не чуо, драги пријатељу.

. . . . .

Припремање јела ми није пало ни приближно тешко као избор врсте јела, да не кажем рецепта. Хоћу ли печено у рерни? Ма нема ту дебелог меса, изгореће за џаба. Гулаш, паприкаш, чорба, пилав... шта ћу, јадан? Био сам напет као штребер првог дана у школи, недостајале су ми само наочаре. На крају су пресудиле печурке, знајући колико их сви у кући волимо. Стога следи одабрани рецепт:

Фазан у сосу од печурака

• месо фазана скуваног у супи
• мало уља
• веза зелени (шаргарепа, пашканат, першун, целер)
• 400 g печурака
• (може црвена паприка и парадајз)
• 1 главица белог лука
• 2 листа ловора
• 5-6 бобица клеке (ко има)
• 5-6 сувих шљива
• 2-3 режња коре од лимуна
• 150 ml белог вина
• 200 ml киселе павлаке
• 1 кашика брашна
• по укусу со, бибер, мајоран, млевена паприка, парадајз пире.

Прво скувати фазана у супи од поврћа, да месо потпуно омекша.

Извадити фазана из супе и чим се мало прохлади скинути сво месо са костију, пазећи на ситне кошчице и сачму. Мало посолити месо и пропржити на уљу са свих страна, да добије боју. Пребацити месо из шерпе у чинију и поклопити тањиром.

На истој масноћи у шерпи пропржити поврће сецкано на комаде, долити чашу воде и оставити да крчка.

Када поврће омекша додати печурке, бели лук, ловоров лист, бобице клеке, суве шљиве, кору лимуна, со, бибер и вино. Поклопити и динстати 20-так минута уз повремено мешање и доливање воде или вина, по потреби.

Ставити месо у шерпу с поврћем, благо промешати и наставити са динстањем. На крају додати павлаку сједињену са брашном и крчкати још 10-ак минута.

Прилога тек има колико ти душа хоће... пире, мешано поврће, пиринач, али ме највише заголицао рецепт за кнедле од бајатог хлеба. Лако се готови, веома је укусно и заиста ме чуди како овај прилог није одомаћен у Шумадији:

Кнедле од старог хлеба

• 250 g старог хлеба
• 250 ml врелог млека
• шака сецканоги першуна
• 1/2 к-чице соли, мало бибера
• 2 јајета
• мало сецкане сланине пржене на луку.

Уситнити хлеб на комаде, ставити га у чинију, прелити врелим млеком и оставити 15-ак минута да се добро натопи.

Додати јаја, першун, со, бибер и сланину, добро замесити руком, па обликовати лоптасте кнедле (8 комада). Дорадити их окретањем дланом на побрашњеној подлози, како би се обложиле брашном.

Кнедле кувати у сланој кључалој води на средњој јачини, 15-20 минута.

Послуживање
У тањир сипати две кутлаче гулаша од фазана, посути са мало сецканог першуна и у то додати две кнедле од хлеба. Послужити уз поврће из туршије и чашу доброг вина.

. . . . . .

Е сад, зечетина има доста јачи шмек од фазана, па се обично држи у пацу како би се мало ублажио укус дивљачи. Зеца оставити у фрижидеру да одстоји 24 сата у посуди са маринадом или мешавином сирћета и воде или у некуваном млеку.

Маринада за зеца

• зец сечен на комаде
• 1 чаша доброг сувог белог вина
• 1 чаша девичанског маслиновог уља
• 2 главице црног лука
• 2 чена белог лука
• 1 шаргарепа
• 1 целер, 2 листа ловора, 1 гранчица рузмарина
• кашика масти
• шака црних маслина
• 250 g парадајза
• со и бибер по укусу.

У одговарајућу посуду сипати вино, уље, додати црни лук сечен на крупно, бели лук, целер, шаргарепу, маслине, ловоров лист и рузмарин. Ставити зеца претходно сеченог на делове у припремљену маринаду. Зец треба да буде уроњен у маринаду, како би повукао све ароме. Оставити у фрижидеру бар неколико сати (најбоље преко ноћи) уз повремено окретање.

Зец у грнету

• 1 дивљи зец
• 4-5 кромпира
• 2 веће шаргарепе
• 1 црни лук
• 1 главица белог лука
• 1 парадајз
• 1 паприка
• 1 лист ловора
• 1 к-чица алеве, со, бибер у зрну
• вода за кување
• 1 кашика брашна.

Испрати зеца, ставити га у шерпу са врелом водом и прокувати док се не појави пена на површини.

Када се зец скува, извадити га из воде и, ако је куван цео, поделити месо на порције. Очистити кромпир, шаргарепу и лук, па насећи на крупне комаде. Може да се користи поврће из маринаде или од њега направити супу.

Бели лук очистити и додати целе ченове. Грне мало намастити, затим поређати месо и поврће.

Додати уситњени парадајз и паприку. Зачинити алевом паприком, бибером у зрну и листом ловора. Посолити по укусу и сипати воду или супу 2-3 прста.

Поклопити грне и пећи у рерни на 180° док не буде готово (2-3 сата). По жељи се може додати и једна кашика брашна раствореног у мало воде.