Храстопис

Јуче је освануо сасвим леп дан. Mиран, благ, више као јесен. Или је мени тако изгледало док сам седео стопљен са фотељом, у топлом стану. Сунце је лењо и упорно извирало иза хоризонта начичканих зграда, убијајући последње праменове јутарње измаглице. Гледам право у њега и све више почињем да шкиљим, јер ме бљештавило уједа за очи. Било ког другог дана бих устао и спустио ролетну на пола, као што то радим увек док Нина и ја пијемо прву кафицу. Није ми се дало. Нисмо нешто нарочито ни причали, тек по неку развучену реч, што је за нас необично. Право испред мене тукло је Сунце топећи ми образе од врелине, десно је седела Нина полузагњурена у своје мисли, а лево од мене на телевизору су промицале слике без звука. Крајичком ока сам ухватио завршетак неке вести на кајрону: "...после 18 месеци тешке борбе против рака." Било ми је јасно да је неко умро, али име нисам стигао да видим. Питам Нићу да ли је она нешто убрала од те вести... није. Нема ни везе, ружних ствари ионако има в

Како год човек да окрене, време од лета до нове године сукне и потроши се као пламен из уста циркуског гутача ватре. Чује се само једно ветровито „ вуууууш” и то ти је то. У мом случају то је још израженије, јер после месец дана проведених ван куће (август у Херцеговини) ваља стићи и надокнадити пропуштено, а тога је доста. Породица, пријатељи, биљке, посао, фотографије, лекарски прегледи, прославе… и ето краја године. Сва је срећа да сам се у мојој дивљини напунио добре енергије, одморио очи и очистио мисли. То ми дође нешто као ресетовање на фабричка подешавања или годишњи ремонт. А сад, све испочетка. …… Одлазак у завичај мојих предака доживљавам као пешачење низбрдо, како би то лепо срочио Дрвобради из Господара прстенова - растерећен, срећан и нестрпљив. Пешачење до куће даје ми прилику да отресем последње трагове градске нервозе са себе и дубоко удахнем радост једноставног живота која ме овде очекује. Тужан је био мој улазак у двориште, јер је на месту огромног старог ора