Храстопис

Клинац сам био, негде четврти-пети разред основне, када сам уз старију сестру редовно почео да слушам радио емисије. Седимо суботом на тераси, пијуцкамо лимунаду и слушамо. Нисмо имали појма да је Марко Јанковић један бркати човечуљак уморних очију, али смо препознавали његов шушкави глас пун сатире и спрдње на разне теме које су биле на тапету. Студио Б је почео са радом 1970. године и са поносом се дичио титулом независног радија. Тада. Увек оригинални, свежи, другачији. Уствари, неговали су модеран приступ стварима, што им је обезбеђивала неколицина фантастичних водитеља. Поменути брка и легенда савремене музике Слоба Коњовић више су боравили у Лондону (не мислим на дискотеку) него код куће, учили од најбољих и довлачили у Београд тоне плоча. За нас слушаоце корист од тога је била неизмерна, знајући да је тада било потребно најмање пола године да неки хит добаци до нас. Њихове емисије су ми увек изгледале као полице натрпане књигама: ред интересантне приче, па песма, опет мало

- Много си, бре, заостао, мораш мало да се дигитализујеш – честа је опаска мојих пријатеља, мада углавном оних који ме не виђају често. Уствари ме нико и не виђа. Мислим на људе. Више прилике за дружење са мном имају дивље животиње по врлетима херцеговачких брда, па и то не својим избором него зато што сам им ушао у домен. Уствари, немају појма ови што ме оптужују за средњи век. Што се тиче праћења технологије, нисам баш дудук: свакодневно од јутра до мрака користим рачунар са најновијим верзијама програма, владам савременим дигиталним алатима као оловком, интуитивно се сналазим са свим техничким новотаријама, чак и без читања упутства. Ако неко мисли да може боље, изволите. Истина је да имам неку реликвију од мобилног телефона који се налази у пубертетском стању, али шта ћу кад ме служи. Уосталом, није 13 година ни тако много, јел да? То што вероватно зрачи као Чернобиљ нема ни везе, од бомбардовања ионако сијам у мраку као Пекам спринг. Смеју ми се ћерке и наговарају стално да