Годинама већ обилазим стара стабла храста штедљиво распоређена по херцеговачком кршу и, чим их спазим још из далека, обрадујем се као најбољем пријатељу. Не пропустим прилику да пређем руком по њиховој грубо испуцалој кори зараслој у маховину и кажем колико сам срећан што их видим још једном. Причам им гласно, није ме срамота, јер сам сигуран да и они мене препознају на неки њихов, древни и паметан начин. То је живо биће, храни се сунцем и благом из земље, пије воду баш као ја, протеже се, расте, облачи и свлачи, повија према ветру, има децу и радо прима госте, а онима који су довољно стрпљиви и отворени, говори о свом животу. За разлику од човека који је после смрти чист трошак и туга за драге људе, дрво је корисно. Постане столица или колевка, некад оловка или рам за слику, а цели градови, мостови и пруге су никли захваљујући тим несебичним стаблима. Чак и када заврши свој тихи живот и покрије се земљом, постаје благородно. Оном ко уме да чека. Себични и охоли какви јесмо, самољуби