У четвртак сам себе ухватио како ходам по плафону дневне собе. Било је пре подне, тишина нека, а укућани су се већ разишли за својим обавезама, остављајући ме самог у стану. Сунце је бушећи ролетне шарало наизменичне траке светла и сенке све до половине таванице, тачно ту под мојим ногама. Нисам се сећао како сам доспео горе и, упркос мојој уобичајеној знатижељи, није ме много ни интересовало, тек - био сам ту и био сам потпуно будан. Схватио сам то после две добре самошамарчине и образа који бриде. Гравитација је, осим мене, и даље чврсто прикуцавала за под сав намештај и ситне ствари распоређене дуж полица. Сада их, додуше, гледам одозго и наопако, али после неколико кругова било ми је свеједно. Није ме бринула чак ни чињеница која се логично намеће у оваквим ситуацијама: начисто сам полудео и изгубио сваки додир са реалношћу. Било је само питање дана када ћу платити данак овој бесмисленој и нервозној јурњави званој рутина савременог живота, многи пре мене су то осетили на својој