У четвртак сам себе ухватио како ходам по плафону дневне собе. Било је пре подне, тишина нека, а укућани су се већ разишли за својим обавезама, остављајући ме самог у стану. Сунце је бушећи ролетне шарало наизменичне траке светла и сенке све до половине таванице, тачно ту под мојим ногама.
Нисам се сећао како сам доспео горе и, упркос мојој уобичајеној знатижељи, није ме много ни интересовало, тек - био сам ту и био сам потпуно будан. Схватио сам то после две добре самошамарчине и образа који бриде. Гравитација је, осим мене, и даље чврсто прикуцавала за под сав намештај и ситне ствари распоређене дуж полица. Сада их, додуше, гледам одозго и наопако, али после неколико кругова било ми је свеједно.
Није ме бринула чак ни чињеница која се логично намеће у оваквим ситуацијама: начисто сам полудео и изгубио сваки додир са реалношћу. Било је само питање дана када ћу платити данак овој бесмисленој и нервозној јурњави званој рутина савременог живота, многи пре мене су то осетили на својој кожи. Видео сам то по својим променама расположења и таласима беспомоћности који су ме све чешће разбијали о зидове свакодневне тамнице. Са колена је свет изгледао још страшнији, ваљда сам зато и налазио снаге да устанем. Све спорије и са оном робовском тежином коју осећају ноге оковане букагијама, али сам устајао некако и тетурао даље. Пијанци су ту вештину усавршили, зашто не бих и ја.
Нисам био свестан протицања времена и то ме је додатно измештало из свесног стања. Да ли је прошло пет минута или сати, тешко је било рећи. Свако мало сам, гледајући радознало по зидовима и поду, запињао о плафоњере и болно јаукао псујући из петних жила. Макар се то није променило, ово сам дефинитивно био ја. Руке, ноге, младежи, прстен, све је било ту - само ја изокренут наопачке као неки дебели шишмиш. Желећи да се мало призовем и нађем потврду старог доброг начина живота, извукао сам једну књигу са полице. „Сва чуда света” су садржала спој старих и нових достигнућа људске цивилизације и знао сам је напамет. Ако је ту и даље све као што је било, биће ми мало лакше. Садржај страница се поклапао са мојим сећањем, само што је књига пружала неки необичан отпор и док сам је држао у рукама стално је вукла нагоре према полици, лепећи се за њу као магнет.
Осећајући како ми понестаје ваздуха кренуо сам према прозору и жустро склонио завесу тражећи свој одраз у стаклу. Није ми пријало то што видим. Мислим, лице је припадало мени, али оно што сам видео кроз прозор изгледало је још чудније него ово у соби. Све је и даље било уредно распоређено на уобичајеним местима, само изврнуто: горе, на бившем небу, били су људи, аутомобили, улице, светиљке, дрвеће, контејнери, трава… Видео сам чак и два авиона, али њихов се равни бели траг исцртавао по плаветнилу неба - дубоко испод мојих стопала. Што су ми очи понирале дубље у тај амбис, осећао сам већу вртоглавицу и страх, као да стојим на врху литице без краја. Осим тога, било је неприродно да сивило буде горе, а светлост долази одоздо, као да је цео свет натукнуо неки џиновски качкет и тако направио сенку.
Зажмурио сам у неверици и главу оборио доле чекајући неколико секунди да ми се мисли среде. Није помогло. Изнад хоризонта зграде су и даље висиле са травнатих плоча и свраке летеле наопако. Нека жена у згради преко пута моје мирно је наглавачке простирала веш на тераси, качећи га нагоре попут крутог белог плеха. Болесно, не могу то више да гледам.
Држећи шаку преко затворених очију и дишући равномерно покушавао сам да се смирим, леђима ослоњен на хладни зид. Нешто касније погледом сам изабрао место између две плафонске сијалице, на сред таванице и лагано одгегао до тамо. Ноге су ми клецале и морао сам да седнем. Склупчао сам се у положај фетуса очајнички покушавајући да призовем сигурност мајчине утробе, јер се у мом стомаку превртао цео свет.
- - - - - -
Из сна ме је тргао туп ударац у таваницу на којој је почивао мој образ. Придигнуте главе и ослоњен на руке покушавао сам да проценим шта сам то управо чуо, ако се ишта и огласило. Требало ми је неколико тренутака да се присетим свега и схватим да је све око мене наопако. Пустих један уморни уздах слушајући како се његов ехо прелама по глувој соби и враћа назад са неким опојним мирисом смиља који је покупио негде. И даље сâм.
Тракаста игра светла и сенке са пода полако се преселила на зид изнад гарнитуре за седење, што је у најмању руку било необично, јер тај зид светлост никада није окрзнула. Сећам се тога, јер одувек примећујем такве ствари. Хм. Треба ли то уопште да ме чуди поред целог овог наопаког света, или мене наопаког - нисам био начисто… Да бих на миру посматрао овај феномен потражих ослонац за леђа, вукући се унатрашке по плафону. У моменту пре него што сам леђима додирнуо зид испод полице с књигама, из све снаге лупих главом у неку оштру ивицу. У истом моменту када сам се ухватио за болно место кренула је и поплава псовки из мог уобичајеног арсенала и опет се зачуо исти онај тупи звук који ме малопре пробудио, нешто касније још један ситнији звекет.
Са залеђеним изразом мрштења на лицу, не померајући се, очима сам стрељао лево-десно тражећи извор тог проклетог звука. Спуштајући руку поред себе напипах књигу. Са таванице на којој сам седео смешио ми се наслов: „Мистерије света” од Артура Кларка. Мора да се шалиш, шта је ово - скривена камера? Па, кристална лобања древних Маја је лагана смејурија за ово што се мени дешава у рођеној соби, човече! Метар даље лежала је још једна књига, а на средини таванице, где сам до малопре спавао, плава метална кутија Нивеа креме. Како је доспела тамо, Бог свети зна. Иако нисам имао појма шта се заправо дешава, радовала ме чињеница да је за ових неколико предмета престала да важи изврнута сила теже и сада су припадали мом свету. Са радошћу малог детета када добије играчку, привукао сам обе књиге и помаду испред себе и гледао их са блаженим осмехом. Чини ми се да су били нешто лакши него раније у старом свету, али нисам хтео да закерам. Искрено, не знам ни коме бих се пожалио.
Наћуљивши уши ослушнуо сам напето и приметио да више не влада она гробна тишина у стану. Слабашни шумови и комешање преплитали су се између предмета горе по соби, иако нисам могао тачно да упрем прстом одакле долазе. Књиге на полици иза мене биле су некако растресене, а добар део њих изокренут - видео сам то по насловима на хрбату, јер их ја увек слажем тако да се читају са главом мало накривљеном улево, одоздо према горе. Неколицина књига чак је вирила из масе не додирујући полицу, као да губе своје место. Узимајући једну такву у руке схватио сам да је, упркос њеној величини, значајно лакша и споро пада назад на полицу када је испустим. Почели су да се јављају неки крцкави звуци свуда по стану, налик онима за време земљотреса, мада нисам примећивао било какво померање тла… или таванице, свеједно.
Шкрипање са пода изнад моје главе закуцало ми је поглед на једну ногу великог трпезаријског стола, која је као ослобођена од тежине полако шетала и гребала по паркету. Цео сто се нахерио и почео да лебди једним крајем према мени. Клавирска столица се једва приметно вртела у месту, јастуци су се дрхтећи одвојили од троседа, а чаше пуштале звонак глас куцања уз међусобно додиривање, тик изнад кухињског пулта. Или боље рећи испод пулта у односу на мене? Ситни листови босиљка и нане које сам сушио у стакленој чинији на клавиру почели су да падају на плафон испред мене, описујући успорене, нежне путање као да су птичја перца. Сам клавир заузимао је и даље положај окренут леђима према зиду, али више није додиривао под, као да је клизио према таваници.
Свуда по соби њихале су се ствари одвојене од подлоге изводећи нестваран плес, безмало као у филмовима чија се радња одиграва у бестежинском стању. Није било сврхе да их гурам назад на под, јер су имале неки свој наум у падању према мени, само сам ја чврсто стајао као сидро у мору. У први мах било ми је интересантно да, шетајући се по плафону, ћушкам предмете лево-десно, изазивајући тако сударе и одбијања под углом, као у билијару. Полице с књигама су биле све удаљеније од дохвата моје руке, а мобилијар се спуштао одозго са пода према таваници. Није ми било право када сам помислио хоће ли у једном моменту све престати да левитира и масивна фотеља завршити на мојој глави. Боље да не чачкам мечку, док се ствари мало не среде, ако икад.
Тужно завијање стомака изазвало је моје сажаљење и усмерило поглед ка фрижидеру. Више-мање налазио се на свом месту, немајући куд од осталих кухињских елемената. Склањајући од себе летеће оловке, подметаче, крпе, столице, металне новчиће, чак и масивни сто који се попут Титаника љуљао према мени, крчио сам пут ка храни.
У једном моменту, пролазећи кроз лебдеће јато капљица воде (из вазе са цвећем) негде у висини мог погледа, приметио сам како у својој величанственој игри са светлом свака од тих капљица различите величине прелама слику иза себе, али наглавачке, као што је уобичајено за сферу. Мој урођени осећај за детаље открио ми је да кроз те капљице уствари видим цео свет изврнуто од изврнутог, значи онако како би требало да изгледа. Ово је био последњи поглед у стварност каква је постојала. Неколико секунди сам носталгично посматрао ову сцену умножену у стотине сићушних копија које је производила свака кап, као нека мала камера опскура. Глад ме је сурово тргла из сањарења и вратила у лов.
Таваница под мојим ногама била је посута поломљеном керамиком и стаклом неколицине тацни и бочица са зачинима које су се некако разбиле у овом лудом плесу. Отворио сам врата фрижидера пажљиво гвирећи унутра и очекујући да махнито излети нека флаша вина или главица целера. Ништа од тога, мада су ствари и овде биле потпуно ускомешане и показивале жељу да крену према мојим стопалима. Халапљиво сам дохватио теглу ајвара, маслине, кутију младог сира и јогурт, искусно их трпајући у платнену торбу да не одлепршају. Било је узалудно тражити мој ражани хлеб по кухињи (ко зна где је завршио), али ми је кутија сланих крекера била више него добра замена.
У том тренутку нисам размишљао о остављању залиха, у кући је било зимнице довољно за омању чету хајдука. Задовољство обедовања за столом заменио је турски сед на плафону са торбом хране стиснутом ногама. Вадио сам једну по једну намирницу, набадао виљушком и трпао директно у уста, друкчије није ишло. Било је мало напето када сам покушао да пијем јогурт који није имао појма у ком смеру да тече, али некако сам га посркао стискајући пластичну боцу. Ово је било лако, надам се да ће се ствари значајно средити пре него што ова храна крене напоље из мене.
Ломећи главу како да користим клозетску шољу у стању (скоро) нулте гравитације, притом смештену пола метра изнад моје главе, сетих се чувене сцене из „Одисеје у свемиру 2001.” где астронаут чита повелико упутство за коришћење свемирског тоалета. Опет Артур Кларк, тај човек је геније. Пишући сценарио за овај филм није имао појма да ће баш ова процедура бити усвојена као званично упутство у NASA мисијама, макар овим у Земљиној орбити. Једно је сигурно: Кјубрик, режисер овог култног филма, је све сцене слетања и искрцавања на Месец снимио у студију (на Земљи), а то је касније свету објављено као истина. Снимање Одисеје била је увертира за лаж века.
У немогућности да испоштујем ову методу употребе купатила, схватио сам да је отворени прозор много једноставнији начин. Искрено, нисам био сигуран на коју ће страну потећи мој весели млаз (све у пратњи Штраусове мелодије „На лепом плавом Дунаву”) и да ли ће оросити неког пролазника или мене, тек био сам спреман да ризикујем. Нисам ни размишљао о томе колико је времена прошло док је трајала акција са фрижидером, али сам у новој улози и пуном стомаку ипак осећао неку сигурност.
Призор који сам затекао гледајући напоље кроз прозор одузимао је дах: све је лагано клизило надоле уз окретање, описујући тако благе спирале као по неким невидљивим струнама луткарског позоришта. Свака ствар или објекат понирали су различитим брзинама, у неком личном маниру, правећи тако савршену хармонију несавршенства, скоро као у природи. Човек то никада неће умети да опонаша. Кроз ту шуму урбане реквизите пробијало је светло, сада више не тако дубоко под мојим ногама, него тик испод ове сценографије. Све се прожимало и стапало у неко нестварно тродимензионално ткање које, падајући једва приметно, заузима своје ново место у празнини испод мене.
- - - - -
Ускоро сам зачуо прве јаче звуке пропраћене подрхтавањем тла на коме стојим. Ова лупњава је уствари означавала падање тежих ствари по стану и личила је на веома гласно печаћење писама. Стајао сам на средини собе, опет између оне две плафоњере, гледајући како невидљива рука решава ову просторну слагалицу тумбајући све у његову супротност. Гарнишне са провидним завесама нису више биле збрчкане у висини мојих очију, већ су се попеле скроз горе до пода, полако се опуштале и поново откривале лепоту својих таласа, као некад. Слике су биле скоро потпуно окренуте тако да их нормално видим, већина предмета такође, као да су се равнали према мојој визури и заузимали своје старо место у првобитном координатном систему. Изгледало је као да клавир једини пркоси овом новом и непостојећем закону гравитације, јер је стајао на – зиду. Мало касније ипак је наставио да се окреће. И тако све док се скоро све ствари у кући и напољу нису вратиле у свој почетак.
На неколико педаља од таванице (сада је то опет под) њихала се моја велика фотеља. Већ сам могао да је лепо дохватим и седнем у њу, иако се још није приземљила. Па шта, зар није сан свих нас да се возимо на летећем ћилиму? Какав је то осећај, живо ме интересује? Могу ли да се отискујем, рецимо уз помоћ метле, пловећи на фотељи кроз собу као у венецијанској гондоли? Замишљам себе како се заваљен у фотељу окрећем у месту, ма, права вртешка. Дечак у мени се пробудио и као да ме је боцнуо иглом у задњицу, на шта сам ја савио ноге у коленима, забацио руке уназад и радосно скочио увис према фотељи, што сам јаче могао…
Претпостављам да нисам био довољно спретан у доскоку, иако се не сећам било каквог пада, само нечујног бљеска. Као да је супернова објавила настанак новог Сунца кроз експлозију светла које не греје, само прожима и испуњава сваку честицу васионе. И све то у једној микросекунди које нисам био ни свестан. Остало је неко удаљено сећање на тај моменат и питање како се све то уопште и десило?
Нисам се сећао како сам доспео горе и, упркос мојој уобичајеној знатижељи, није ме много ни интересовало, тек - био сам ту и био сам потпуно будан. Схватио сам то после две добре самошамарчине и образа који бриде. Гравитација је, осим мене, и даље чврсто прикуцавала за под сав намештај и ситне ствари распоређене дуж полица. Сада их, додуше, гледам одозго и наопако, али после неколико кругова било ми је свеједно.
Није ме бринула чак ни чињеница која се логично намеће у оваквим ситуацијама: начисто сам полудео и изгубио сваки додир са реалношћу. Било је само питање дана када ћу платити данак овој бесмисленој и нервозној јурњави званој рутина савременог живота, многи пре мене су то осетили на својој кожи. Видео сам то по својим променама расположења и таласима беспомоћности који су ме све чешће разбијали о зидове свакодневне тамнице. Са колена је свет изгледао још страшнији, ваљда сам зато и налазио снаге да устанем. Све спорије и са оном робовском тежином коју осећају ноге оковане букагијама, али сам устајао некако и тетурао даље. Пијанци су ту вештину усавршили, зашто не бих и ја.
Нисам био свестан протицања времена и то ме је додатно измештало из свесног стања. Да ли је прошло пет минута или сати, тешко је било рећи. Свако мало сам, гледајући радознало по зидовима и поду, запињао о плафоњере и болно јаукао псујући из петних жила. Макар се то није променило, ово сам дефинитивно био ја. Руке, ноге, младежи, прстен, све је било ту - само ја изокренут наопачке као неки дебели шишмиш. Желећи да се мало призовем и нађем потврду старог доброг начина живота, извукао сам једну књигу са полице. „Сва чуда света” су садржала спој старих и нових достигнућа људске цивилизације и знао сам је напамет. Ако је ту и даље све као што је било, биће ми мало лакше. Садржај страница се поклапао са мојим сећањем, само што је књига пружала неки необичан отпор и док сам је држао у рукама стално је вукла нагоре према полици, лепећи се за њу као магнет.
Осећајући како ми понестаје ваздуха кренуо сам према прозору и жустро склонио завесу тражећи свој одраз у стаклу. Није ми пријало то што видим. Мислим, лице је припадало мени, али оно што сам видео кроз прозор изгледало је још чудније него ово у соби. Све је и даље било уредно распоређено на уобичајеним местима, само изврнуто: горе, на бившем небу, били су људи, аутомобили, улице, светиљке, дрвеће, контејнери, трава… Видео сам чак и два авиона, али њихов се равни бели траг исцртавао по плаветнилу неба - дубоко испод мојих стопала. Што су ми очи понирале дубље у тај амбис, осећао сам већу вртоглавицу и страх, као да стојим на врху литице без краја. Осим тога, било је неприродно да сивило буде горе, а светлост долази одоздо, као да је цео свет натукнуо неки џиновски качкет и тако направио сенку.
Зажмурио сам у неверици и главу оборио доле чекајући неколико секунди да ми се мисли среде. Није помогло. Изнад хоризонта зграде су и даље висиле са травнатих плоча и свраке летеле наопако. Нека жена у згради преко пута моје мирно је наглавачке простирала веш на тераси, качећи га нагоре попут крутог белог плеха. Болесно, не могу то више да гледам.
Држећи шаку преко затворених очију и дишући равномерно покушавао сам да се смирим, леђима ослоњен на хладни зид. Нешто касније погледом сам изабрао место између две плафонске сијалице, на сред таванице и лагано одгегао до тамо. Ноге су ми клецале и морао сам да седнем. Склупчао сам се у положај фетуса очајнички покушавајући да призовем сигурност мајчине утробе, јер се у мом стомаку превртао цео свет.
- - - - - -
Из сна ме је тргао туп ударац у таваницу на којој је почивао мој образ. Придигнуте главе и ослоњен на руке покушавао сам да проценим шта сам то управо чуо, ако се ишта и огласило. Требало ми је неколико тренутака да се присетим свега и схватим да је све око мене наопако. Пустих један уморни уздах слушајући како се његов ехо прелама по глувој соби и враћа назад са неким опојним мирисом смиља који је покупио негде. И даље сâм.
Тракаста игра светла и сенке са пода полако се преселила на зид изнад гарнитуре за седење, што је у најмању руку било необично, јер тај зид светлост никада није окрзнула. Сећам се тога, јер одувек примећујем такве ствари. Хм. Треба ли то уопште да ме чуди поред целог овог наопаког света, или мене наопаког - нисам био начисто… Да бих на миру посматрао овај феномен потражих ослонац за леђа, вукући се унатрашке по плафону. У моменту пре него што сам леђима додирнуо зид испод полице с књигама, из све снаге лупих главом у неку оштру ивицу. У истом моменту када сам се ухватио за болно место кренула је и поплава псовки из мог уобичајеног арсенала и опет се зачуо исти онај тупи звук који ме малопре пробудио, нешто касније још један ситнији звекет.
Са залеђеним изразом мрштења на лицу, не померајући се, очима сам стрељао лево-десно тражећи извор тог проклетог звука. Спуштајући руку поред себе напипах књигу. Са таванице на којој сам седео смешио ми се наслов: „Мистерије света” од Артура Кларка. Мора да се шалиш, шта је ово - скривена камера? Па, кристална лобања древних Маја је лагана смејурија за ово што се мени дешава у рођеној соби, човече! Метар даље лежала је још једна књига, а на средини таванице, где сам до малопре спавао, плава метална кутија Нивеа креме. Како је доспела тамо, Бог свети зна. Иако нисам имао појма шта се заправо дешава, радовала ме чињеница да је за ових неколико предмета престала да важи изврнута сила теже и сада су припадали мом свету. Са радошћу малог детета када добије играчку, привукао сам обе књиге и помаду испред себе и гледао их са блаженим осмехом. Чини ми се да су били нешто лакши него раније у старом свету, али нисам хтео да закерам. Искрено, не знам ни коме бих се пожалио.
Наћуљивши уши ослушнуо сам напето и приметио да више не влада она гробна тишина у стану. Слабашни шумови и комешање преплитали су се између предмета горе по соби, иако нисам могао тачно да упрем прстом одакле долазе. Књиге на полици иза мене биле су некако растресене, а добар део њих изокренут - видео сам то по насловима на хрбату, јер их ја увек слажем тако да се читају са главом мало накривљеном улево, одоздо према горе. Неколицина књига чак је вирила из масе не додирујући полицу, као да губе своје место. Узимајући једну такву у руке схватио сам да је, упркос њеној величини, значајно лакша и споро пада назад на полицу када је испустим. Почели су да се јављају неки крцкави звуци свуда по стану, налик онима за време земљотреса, мада нисам примећивао било какво померање тла… или таванице, свеједно.
Шкрипање са пода изнад моје главе закуцало ми је поглед на једну ногу великог трпезаријског стола, која је као ослобођена од тежине полако шетала и гребала по паркету. Цео сто се нахерио и почео да лебди једним крајем према мени. Клавирска столица се једва приметно вртела у месту, јастуци су се дрхтећи одвојили од троседа, а чаше пуштале звонак глас куцања уз међусобно додиривање, тик изнад кухињског пулта. Или боље рећи испод пулта у односу на мене? Ситни листови босиљка и нане које сам сушио у стакленој чинији на клавиру почели су да падају на плафон испред мене, описујући успорене, нежне путање као да су птичја перца. Сам клавир заузимао је и даље положај окренут леђима према зиду, али више није додиривао под, као да је клизио према таваници.
Свуда по соби њихале су се ствари одвојене од подлоге изводећи нестваран плес, безмало као у филмовима чија се радња одиграва у бестежинском стању. Није било сврхе да их гурам назад на под, јер су имале неки свој наум у падању према мени, само сам ја чврсто стајао као сидро у мору. У први мах било ми је интересантно да, шетајући се по плафону, ћушкам предмете лево-десно, изазивајући тако сударе и одбијања под углом, као у билијару. Полице с књигама су биле све удаљеније од дохвата моје руке, а мобилијар се спуштао одозго са пода према таваници. Није ми било право када сам помислио хоће ли у једном моменту све престати да левитира и масивна фотеља завршити на мојој глави. Боље да не чачкам мечку, док се ствари мало не среде, ако икад.
Тужно завијање стомака изазвало је моје сажаљење и усмерило поглед ка фрижидеру. Више-мање налазио се на свом месту, немајући куд од осталих кухињских елемената. Склањајући од себе летеће оловке, подметаче, крпе, столице, металне новчиће, чак и масивни сто који се попут Титаника љуљао према мени, крчио сам пут ка храни.
У једном моменту, пролазећи кроз лебдеће јато капљица воде (из вазе са цвећем) негде у висини мог погледа, приметио сам како у својој величанственој игри са светлом свака од тих капљица различите величине прелама слику иза себе, али наглавачке, као што је уобичајено за сферу. Мој урођени осећај за детаље открио ми је да кроз те капљице уствари видим цео свет изврнуто од изврнутог, значи онако како би требало да изгледа. Ово је био последњи поглед у стварност каква је постојала. Неколико секунди сам носталгично посматрао ову сцену умножену у стотине сићушних копија које је производила свака кап, као нека мала камера опскура. Глад ме је сурово тргла из сањарења и вратила у лов.
Таваница под мојим ногама била је посута поломљеном керамиком и стаклом неколицине тацни и бочица са зачинима које су се некако разбиле у овом лудом плесу. Отворио сам врата фрижидера пажљиво гвирећи унутра и очекујући да махнито излети нека флаша вина или главица целера. Ништа од тога, мада су ствари и овде биле потпуно ускомешане и показивале жељу да крену према мојим стопалима. Халапљиво сам дохватио теглу ајвара, маслине, кутију младог сира и јогурт, искусно их трпајући у платнену торбу да не одлепршају. Било је узалудно тражити мој ражани хлеб по кухињи (ко зна где је завршио), али ми је кутија сланих крекера била више него добра замена.
У том тренутку нисам размишљао о остављању залиха, у кући је било зимнице довољно за омању чету хајдука. Задовољство обедовања за столом заменио је турски сед на плафону са торбом хране стиснутом ногама. Вадио сам једну по једну намирницу, набадао виљушком и трпао директно у уста, друкчије није ишло. Било је мало напето када сам покушао да пијем јогурт који није имао појма у ком смеру да тече, али некако сам га посркао стискајући пластичну боцу. Ово је било лако, надам се да ће се ствари значајно средити пре него што ова храна крене напоље из мене.
Ломећи главу како да користим клозетску шољу у стању (скоро) нулте гравитације, притом смештену пола метра изнад моје главе, сетих се чувене сцене из „Одисеје у свемиру 2001.” где астронаут чита повелико упутство за коришћење свемирског тоалета. Опет Артур Кларк, тај човек је геније. Пишући сценарио за овај филм није имао појма да ће баш ова процедура бити усвојена као званично упутство у NASA мисијама, макар овим у Земљиној орбити. Једно је сигурно: Кјубрик, режисер овог култног филма, је све сцене слетања и искрцавања на Месец снимио у студију (на Земљи), а то је касније свету објављено као истина. Снимање Одисеје била је увертира за лаж века.
У немогућности да испоштујем ову методу употребе купатила, схватио сам да је отворени прозор много једноставнији начин. Искрено, нисам био сигуран на коју ће страну потећи мој весели млаз (све у пратњи Штраусове мелодије „На лепом плавом Дунаву”) и да ли ће оросити неког пролазника или мене, тек био сам спреман да ризикујем. Нисам ни размишљао о томе колико је времена прошло док је трајала акција са фрижидером, али сам у новој улози и пуном стомаку ипак осећао неку сигурност.
Призор који сам затекао гледајући напоље кроз прозор одузимао је дах: све је лагано клизило надоле уз окретање, описујући тако благе спирале као по неким невидљивим струнама луткарског позоришта. Свака ствар или објекат понирали су различитим брзинама, у неком личном маниру, правећи тако савршену хармонију несавршенства, скоро као у природи. Човек то никада неће умети да опонаша. Кроз ту шуму урбане реквизите пробијало је светло, сада више не тако дубоко под мојим ногама, него тик испод ове сценографије. Све се прожимало и стапало у неко нестварно тродимензионално ткање које, падајући једва приметно, заузима своје ново место у празнини испод мене.
- - - - -
Ускоро сам зачуо прве јаче звуке пропраћене подрхтавањем тла на коме стојим. Ова лупњава је уствари означавала падање тежих ствари по стану и личила је на веома гласно печаћење писама. Стајао сам на средини собе, опет између оне две плафоњере, гледајући како невидљива рука решава ову просторну слагалицу тумбајући све у његову супротност. Гарнишне са провидним завесама нису више биле збрчкане у висини мојих очију, већ су се попеле скроз горе до пода, полако се опуштале и поново откривале лепоту својих таласа, као некад. Слике су биле скоро потпуно окренуте тако да их нормално видим, већина предмета такође, као да су се равнали према мојој визури и заузимали своје старо место у првобитном координатном систему. Изгледало је као да клавир једини пркоси овом новом и непостојећем закону гравитације, јер је стајао на – зиду. Мало касније ипак је наставио да се окреће. И тако све док се скоро све ствари у кући и напољу нису вратиле у свој почетак.
На неколико педаља од таванице (сада је то опет под) њихала се моја велика фотеља. Већ сам могао да је лепо дохватим и седнем у њу, иако се још није приземљила. Па шта, зар није сан свих нас да се возимо на летећем ћилиму? Какав је то осећај, живо ме интересује? Могу ли да се отискујем, рецимо уз помоћ метле, пловећи на фотељи кроз собу као у венецијанској гондоли? Замишљам себе како се заваљен у фотељу окрећем у месту, ма, права вртешка. Дечак у мени се пробудио и као да ме је боцнуо иглом у задњицу, на шта сам ја савио ноге у коленима, забацио руке уназад и радосно скочио увис према фотељи, што сам јаче могао…
Претпостављам да нисам био довољно спретан у доскоку, иако се не сећам било каквог пада, само нечујног бљеска. Као да је супернова објавила настанак новог Сунца кроз експлозију светла које не греје, само прожима и испуњава сваку честицу васионе. И све то у једној микросекунди које нисам био ни свестан. Остало је неко удаљено сећање на тај моменат и питање како се све то уопште и десило?
Коментари