Храстопис

Драги пријатељи, надам се да ћемо наредне године више радити, путовати, смејати се, волети, читати, слушати, зарадити, трошити, поштовати себе и друге, проводити више времена са драгим људима и брчкати ноге у некој бистрој води на крају света. Желим вам пуно радости и свако добро у новој години. Није грешка. Иако сам у школи лепо научио да се израз нова година пише са великим Н на почетку, живот ме научио да ствари не схватам олако. То што широким осмехом дочекујем сваког пријатеља, не значи да су и његове намере према мени увек добре. Верујем људима, а то је данас неопростива слабост која се граничи са глупошћу. Нова година је само маглени обрис нечега што долази, а требало би да собом носи наду у лепши живот и више радости.  50 пута јој се радујем од свег срца, а није ме баш увек мазила. Некада ме није поштено ни погледала. Пар пута сам чак добио да упртим терет од кога су ми пуцале кости, а ја се вукао по улици као шугави пас. И опет јој се радујем. Личим на мало де

Свашта човек научи и овако матор, чудо једно. Никада ми није падало на памет да у кућној варијанти месим тесто за пицу, развлачим домаће коре или лиснато тесто – одеш брате у продавницу и купиш. Уштеди се доста времена, а на крају крајева није ни лошег укуса. Друга ствар је прави црни хлеб кога на тржишту уопште нема, све саме бојанке и шминка. Убаце унутра какао, разне адитиве, сипају мало зрневља одозго и онда је то све црно и интегрално. Мош мислити. Само што не процвета. Мада, морам признати да и тај хлеб мирише за све паре. Тешко је да се нађе добро интегрално брашно, најбоље на пијаци или код неког малог произвођача из што веће забити. Ако вам име села где се брашно меље не звучи познато, купите га обавезно. Не мислим село, него брашно. Углавном, ништа испод типа 1100. Био неки облачан дан, ружан као зле сестре из Пепељуге, будибогснама. Требало је да се нађем са Аном у локалу по имену Вапиано, ту код мене на Новом Београду. Нисам ти ја неки за изласке, али ово је више би

Први пут у животу ми друштво у Херцеговини није правио мој добри Светозар. Године. Нема га шта човек видети, суварак слабашни. Штапом исправља клецаве ноге, грчи лице док покушава да се сети нечега, али дубоко усађене бистре и паметне очи окружене шумом бора откривају карактер доброг човека какав је био одувек. Није му било лако да превали преко уста како нема снаге за овогодишњу авантуру, богами, ни ја нисам био срећан због тога. Шта да се ради, живот вуче, па ко може да се држи за тај конопац иде даље, остали се пуштају и гледају за њима чежњиво. Нема милости, то видим и по себи, не треба ми старији примерак. Сва је срећа па су ми првих десетак дана друштво правиле моје брбљиве девојке и помогле да гледам само напред. Уопште није лоше испало, та младалачка енергија наших ћерки убризгава снагу као еликсир, макар се успут мало и нервирали. Изнајмили смо неког плавог Пунта и возикали се сваког дана до Требиња, родбине, купалишта, Грачанице… ма где смо хтели. Обишли омиљена места

Људи обично кажу, описујући своје синове у периоду момаштва, да једу као вукови – „не мош их наранити“. Нисам ни ја одступао од тог модела и једини критеријум за избор хране био је да ми се укус допада. Као и у свему осталом, што је човек старији отварају му се неке треће очи па почиње да гледа ствари мало са стране, као код кубизма, одједном видиш све пројекције. Оно што спада у домен снажних и тешких укуса, као код изнутрица, рибе или буђавих сирева, никада нисам успео да заволим, колико год се трудио. Друге ствари су ми временом, после довољног броја покушаја, постале веома примамљиве и ту спадају маслине, патлиџан, кисели купус и широки спектар поврћа. Постоји чак храна која нит ми смрди, нит мирише, али знам да је корисна и здрава, па је то најновија категорија мог јеловника, као рецимо сурутка, барена блитва или безмасни јогурт. Гледајући моје дивне ћерке видим своју гастрономску прошлост, а ова патина која долази с годинама ми је донела стрпљење и жељу да стално пробам нешт

Чудо како неке ствари прирасту човеку за срце тек у другој половини живота. Учећи и откривајући новотарије уствари одржавамо тело и дух младим или им бар дајемо вештачко дисање. Челичимо их новим изазовима, укусима, пејзажима, људима, осећањима. У овом блату свакодневних глупости што нас каља, пријатно се обрадујем ретким ликовима од којих може пуно да се научи, макар то била прича о разлици у квалитету истих патика произведених у Индонезији, Вијетнаму или Кини (Индонежанске су најбоље). Богу хвала и памћење ме све слабије служи, па се слатко насмејем истом фазону по хиљаду пута. Предуслов је да ми се виц исприча са временском дистанцом од неколико дана иначе постоји опасност да га се сетим. Ретко виђам људе па ми се понекад нахвата и паучина на уста, што није лоше, јер умем да будем груб у причи. С друге стране, мало је рећи да ми бледи вештина комуникације, макар са људском врстом. Више времена проводим у разговору са биљкама, псима или врапцима. Голубови такође не зазиру од мен

Добра припрема је већ пола обављеног посла, па ко велим није лоше на време написати коју  о спремању зимнице. Рано је, није рано… нисмо о томе мислили када су то радиле наше мајке, али сад богами, ваља то завршити крајем лета. А људи сви уморни од посла, једва чекају годишњи одмор, мало да смоче дупе у морску воду, те јури тамо-вамо, па лето часком прође. Искрен да будем и мени сад дошло мало снаге, па да је искористим за нешто лепо. У нашој кући, док сам био момак млад, некада се спремало све: пекмез и слатко од шљиве, кајсије, јагоде, трешње, дуње, вишње, па сокови домаћи разне сорте (али вишња и кајсија обавезно), туршија, кисели купус, краставчићи, цепкана паприка, цвекла, шарена салата... сто чуда и наравно – ајвар. Реших да се женим у неко доба, па смо као младо домаћинство, онако заљубљени, срећни, пуни енергије и ентузијазма и ми правили скоро све од поменутог, па и нешто више. Нића и ја се увек лепо испланирамо и договоримо, према кућном буџету и слободном времену, па з

Имаш веселих људи и намћора, туњавих, расположених, брзих, разборитих, ћутљивих, грдних, ма свега на овом свету. Сад, неко можда воли ове тутумраке и баксузе - ја опет, увек бирам весео и насмејан свет, кад год сам у прилици. Ваљда ми доста глупости и цеђења енергије са разним ликовима што све знају до ситних детаља: медицину, права и дипломатију држе у малом прсту, а за уметност и књижевност им понестало прстију. Мраче о судбоносним темама и огромним парама, са оним великим драмским паузама између две реченице и урокљивим погледом, као да хоће да ти кажу: „А, е си сватио?“ Никад не знам шта да кажем. Не знам ни да ли су завршили причу или само подвлаче битне ствари, мада, по мом искуству, у тим досадним тирадама слабо да има битних ствари. Било би интересантније да се напну и прдну у сред говора, макар бисмо се насмејали. Овако, ћути и трпи - једна од мојих омиљених крилатица, још од времена кад ме кева воштила од батина. А онда се однекуд појави и неки насмејан створ, лаганица, ништ

Последња у низу мојих омиљених музичких посластица које сам желео да пробам на концерту, па да затворим сезону, остала је недодирљива Depeche Mode. Није да се нисам потрудио - пре неколико година, у склопу турнеје Sound of the Universe, заказали су свој први наступ у Београду. Треба ли поменути манијакалну брзину којом сам набавио (и платио) карте преко интернета, иако се овакав начин куповине код нас у Србији сматра непоузданим? Све је то лепо, брале, али где је моја карта? Ма добио сам после и улазницу у облику платне картице, био срећан ко дупе на ноши и стрпљиво иза ћошка чекао датум. Сад, дал се ова стока од Гана предозирала или је стварно фасовао неки стомачни вирус (негде у Истамбулу, па ти види), тек откажу пет концерата у низу. Београд је, наравно, био на том црном списку, а ми обожаваоци њиховог дела остадосмо посранијех гаћа. Мислим, није фер, могли су да отпевају неколико песама у болници, на увце неколицини највернијих фанова (спадам у ту категорију), али није се има