Људи обично кажу, описујући своје синове у периоду момаштва,
да једу као вукови – „не мош их наранити“. Нисам ни ја одступао од тог модела и
једини критеријум за избор хране био је да ми се укус допада. Као и у свему
осталом, што је човек старији отварају му се неке треће очи па почиње да гледа ствари
мало са стране, као код кубизма, одједном видиш све пројекције.
Оно што спада у домен снажних и тешких укуса, као код изнутрица, рибе или буђавих сирева, никада нисам успео да заволим, колико год се трудио. Друге ствари су ми временом, после довољног броја покушаја, постале веома примамљиве и ту спадају маслине, патлиџан, кисели купус и широки спектар поврћа. Постоји чак храна која нит ми смрди, нит мирише, али знам да је корисна и здрава, па је то најновија категорија мог јеловника, као рецимо сурутка, барена блитва или безмасни јогурт. Гледајући моје дивне ћерке видим своју гастрономску прошлост, а ова патина која долази с годинама ми је донела стрпљење и жељу да стално пробам нешто ново. Сигуран сам да добар део тога потиче од животне мудрости која увиђа пролазност живота, па каже: дај да уграбим још мало…
Оно што спада у домен снажних и тешких укуса, као код изнутрица, рибе или буђавих сирева, никада нисам успео да заволим, колико год се трудио. Друге ствари су ми временом, после довољног броја покушаја, постале веома примамљиве и ту спадају маслине, патлиџан, кисели купус и широки спектар поврћа. Постоји чак храна која нит ми смрди, нит мирише, али знам да је корисна и здрава, па је то најновија категорија мог јеловника, као рецимо сурутка, барена блитва или безмасни јогурт. Гледајући моје дивне ћерке видим своју гастрономску прошлост, а ова патина која долази с годинама ми је донела стрпљење и жељу да стално пробам нешто ново. Сигуран сам да добар део тога потиче од животне мудрости која увиђа пролазност живота, па каже: дај да уграбим још мало…
Умео сам ту и тамо да направим једноставну клопу, кајгану,
печени кромпир или нешто из фритезе, далеко било. Живот се тако наместио да сам
хтео озбиљно да променим своју исхрану, али без оптерећивања осталих чланова
породице. Кућуштаћу, почнем да купујем неке нове зеленише, бобице, зрневље,
зачине, напитке… лекове ми дали и без тражења. Схватам да сам највећа будала на
свету што дозвољавам лекарима да ми дају отров без излечења, па га још папрено
плаћам и чекам полако да ми отказују остали органи. Неком приликом ми се откотрљао
један лекић и пао на под, ја га подигнем и размишљам да ли само да га дунем или
бацим па узмем нови. Магарац. Шта ће да му буде? Да неће да се испрља можда? Па
то је смрт у боји, може само тај лек да загади остатак света, а не обрнуто.
Дакле, покупујем те састојке и кренем прво да их сецкам,
барим, печем, па онда мало и да комбинујем. Да видиш, не испадне увек лоше,
макар мени. Увек сам се чудио мом Светозару кад у супу сипа и остатак ручка,
шта год то било, замеша малтер од тога и само му још фали мистрија… „Побогу
ћале, како можеш то да једеш, па види шта си му урадио…“ Ништа он, само куса и мљацка.
Раније сам мислио да је то део сиротињског наслеђа и ратних година када су јели
шта стигну, међутим сада, гледајући како моји укућани окрећу главу избегавајући
поглед у мој тањир пун изненађења, схватам да човек научи искрено да ужива у
тој комбинацији укуса, колико год чудна била. Као кад сам био мали па су ме
родитељи научили да врелу супу могу да охладим комадићима удробљеног хлеба,
тако сада моју омиљену салату од купуса, шаргарепе, целера и першуна сипам у
шта стигнем, само ако је вруће. Попару увек једем са пекмезом од шљива, кокице
са киселим млеком, бурек са кечапом. Мислим, док сам их јео.
Мало по мало, научим неке основе кувања, ситне цаке, а корисне
савете увек прихватам и није ме срамота да питам Нину или кеву најчешће. Научим
да читам и разумем рецепте. Како од неколико редова исписаног папира да
направим јело које неће само да се мери са помијама. Као и у животу највише
волим једноставне ствари, али не зато што за њих треба утрошити мало рада и времена,
већ зато што су по правилу најбоље. Као рецимо хлеб. Шта има боље од тога?
Хиљаде сам их испекао до сада, од црног, белог, кукурузног, раженог, интегралног,
хељдиног, овсеног, пиринчаног брашна, са першуном, белим луком, маслинама, алевом
паприком, кимом, бибером, мајораном, босиљком, тробојни… можеш да му радиш шта
пожелиш. И само суви квасац, брале. Па кад га извадим из рерне богобојажљиво, а
хлеб ми у знак захвалности прича бајке оним слатким мирисом који се вијори у
праменовима из њега. Чудо.
Није ми тешко да сецкам, перем поврће за зимницу или мешам
пекмез сатима, јер знам да ћу нешто лепо да направим. Не само да изгледа лепо,
него да буде укусно, интересантно, ново, заводљиво, здраво, издашно, шарено, да
се преплићу укуси и текстуре, да пожелим опет да га правим. Дугачак је списак
свих јела и слаткиша које моја Нића затворених очију уме да направи (и то
савршено), ја сам тек мали шегрт, али са жељом да будем бољи. Не мајстор, али
макар калфа. Имам добре учитеље, умем да читам рецепте, проницљивог сам духа и
са осећајем за комбинацију састојака и укуса. Нина кува школски, поштујући
рецептуру, ја сам опет неозбиљан и увек жељан да додам неки други зачин. Е да,
и краси ме стрпљење серијског убице. Када ми се клопа допадне, морам да је
фотографишем - ако има времена. С обзиром да је то растегљив појам и може да се
развуче и на цео сат, моје девојке то време користе за колутање очима. Ипак
имам обзира према њиховој глади, тако да апарат узимам у руке углавном када нешто
правим сам и нико не чека у реду за казан.
Једном приликом ме добри комшија Павле питао да ли обрађујем
своје фотографије. Као у филму Марш на Дрину кад Северин Бјелић пита Петра
Прличка: „Кад гледаш у карте, јел лажеш?“ А он му одговара: „Лажем, душо.
Грешна душа оће да чује лепу вест.“ Тако и ја, најбоље што сам могао да му
објасним је: „Обрађујем их само толико да више личе на оно што сам видео својим
очима.“ Жива истина. Не постоји апарат који ће верно да прикаже слику, макар
она била једнобојна. Светло, боја, контраст, динамика, оштрина, ширина… никад.
Наше је да изаберемо мотив, угао, кадар или моменат, ништа више. Опет, кад
погледам овај албум (само изабраних слика), делује солидно и обилује детаљима,
што је неком од довољне користи да реконструише састојке. Са изузетком неколико
драгих фотографија као што су Раја и кобаја или Пиле из Прњавора, остало су
слике хране коју смо сами спремали и служили у нашој кући.
Рецепте увек дајемо у интегралном издању (нема „јој,
заборавио сам“ састојака), али само људима који то стварно желе и да направе.
Остали нека паре охосе.
Пријатно!
Коментари